Pomfrit mi je oduvijek bio nadrealan.
Prženi krompirići, iliti French fries u Americi. U Francuskoj samo fries. Umalo da napišem fires.
Kad sam bio mali vjerovao sam da moram četiri puta jesti krompir čorbu da bi mi stara napravila pomfrit. Tako sam i zavolio krompir čorbu.
Ali zna se šta je bilo ono pravo.
Kad bih pojeo krompir čorbu četiri puta, za mene nije postojalo ništa drugo. Nisam priznavao druge oblike prerađenog krompira. Onaj krompir uz piletinu, pa to je bila blasfemija; baciti krompir pored užasnog mesa, u onoliko masti, mjesto da se napravi pomfrit. U srce me je pogađalo.
Sjećam jednog povratka iz škole. Osnovne, bio je to vjerovatno prvi razred.
Moj prvi susret sa brzom hranom.
Bila je to bijela prikolica koja je bila prerađena u prigodan gril.
Moj drugar M.L. (mislim da je bio on, mada je to možda bio i Š.A., a možda i V.Ž. – nije ni toliko bitno sad) je zastao da kupi sebi pljeskavicu. Ja sam imao neku averziju prema pljeskavicama, a i nikad nisam imao ni pare uz sebe tako da sam samo stao pored, da pričekam dok se to sve ne…
Posmatram.
Meni:
….
…
…..
Pomfrit
…
….
Oči su mi zasjale. Dotad sam mislio da niko na svijetu ne zna šta je pomfrit.
I to da se kupi. EJ!!!
Sutradan sam, naravno, imao u džepu nešto novca. Tad sam prvi put jeo pomfrit sa kečapom jer sam, u opštem neznanju, slučajno potvrdno odgovorio kad sam upitan o istom. Bilo dobro.
Počela je da se rađa ideja o nezavisnosti. Impuls.
Šta će mi roditelji kad sve potrebno za život mogu naći sam, uključujući i pomfrit…
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 