To je! Razlog propasti blogova!

Mi zarez blogeri smo ugrožena vrsta. Nekad je internet bio za izabrane, a danas je za sve – čak i za ljude koji ne znaju čitati. I šta mi onda da pišemo koji k.

Pored svih vrsta ataka na prirodno stanište nas zarez blogera, mislim da sam pronašao onaj udar koji će biti fatalan: internet stranica ispovesti tačka kom.

To je. Nema šta. Tzv. fatality potez blogovima. Ultimativan manifest anonimne lažne nesigurnosti u samozaljubljenost.

Zato sam i ja prestao pisati na blogu. Ma koga to još briga. Samo ispovesti tačka kom. Napisao sam dvije ispovesti tačka kom:

1. Не пијем ракију, не једем сланину, знам како се користи кондом, немам окачен крст на ретровизору… а на попису становништва сам се изјаснио као Србин.

2. Ја сам потпуно нормалан.

Ako ih neko uoči na stranici ispovesti tačka kom da zna da to vjerovatno nisam ja već da me neko kopirao blatantno što je frapantno.

Advertisements

Problemi odraslog čovjeka

Želio bih ovu godinu da počnem jednom veoma tužnom temom koju sam posebno čuvao nekoliko dana, da ne bih zagorčao prošlu zarez godinu. Upozoravam žene, djecu i nejač da tekst koji slijedi nije nimalo veseo…

Elem, obično izbjegavam da lično direktno pišem o sebi jer, u suštini, samo i pišem o sebi, ego – superego – megaego – brutalego, i tako to. A opet, ko ima živaca da čita previše, šta sam ja to nekad napisao – (odgovore na pitanje) ko sam ja uopšte, ‘aj znaj, ni ja se ne sjećam. A onda ko zna kako ko shvati ono napisano na šta naiđe.

Ovaj blog izgleda ovako kako izgleda, između ostalog, jer sam veoma ozbiljno shvatio rečenicu „Nikad kravata, nikad stalni posao!“:
– posla nema i da hoću da ga ima a nije da hoću;
– kravatu sam u životu jednom imao na sebi, nekih pet minuta (biće opisano na blogu);
– nikad nisam nosio odijelo;
– nikad nisam nosio hlače na peglu;
– nikad nisam nosio karirane hlače;
– nikad nisam uvukao košulju u hlače;
– šišanje i brijanje mi nisu urođene aktivnosti.
Uz sve navedeno, sasvim je logično da:
– još uvijek nemam para, nemam žene, nemam problema.
I, naravno:
– mrzim narodnjake.

Al’ ne kaže džaba naš narod, mo’š kako hoćeš al’ ne mo’š dokle hoćeš. Iz internog a meni opet nepoznatog razloga, prošlu godinu sam završio po prvi put u životu opremljen sa dva para cipela. Mojim crnim italijanskim nešpicastim cipelama od brušene kože (za fine poslove) su se pridružile:

I sad počinju problemi odraslog čovjeka. Koje cipele odabrati za odlazak u pozorište? Koje za odlazak na balet? Koje za romantičnu šetnju po plaži? Koje vino ide uz ćevape? Kako voziti Calibru a ne izgledati kao putak? Kako trenirati tegove u teretani Sokolskog doma a ne izgledati kao brutalni siledžija? Milion novih pitanja a odgovori sakriveni bolje nego partizani u šumi…

Ipak, da ostanem na pravom kursu, da mi se noga ne izgubi u brzim cipelama, pomoći će mi spore čarape:

Tako će onaj korak naprijed prije dva koraka nazad biti mnogo ugodniji… jer princip ostaje stari, iako je SRETNA NOVA.

Mislilac misli

Nešto mi je palo na pamet, kad mi ljudi kažu kako sam ovakav čovjek ili onakav, pametan ili glup, ili šta već, prva stvar, ta kvalifikacija čovjek mi nekako smeta. Da je tu makar negdje u zagradi mlad, pa nekako. Mlad čovjek. To mi se sviđa.
A druga stvar, ona suštastvenija za ovu pisaniju, kad razmišljam o racionalizovanju sebe, na pamet mi pada kako je moj najveći kvalitet zapravo to što se ne plašim ispasti glup u pokušaju da saznam ili shvatim nešto. A to je jedan od najvećih strahova našeg naroda. Lakše je ispasti iz aviona nego ispasti glup, nema veze što pri ispadanju iz aviona pogineš, a ovo drugo se i da popraviti.
Posebno mi je drago što je to stečena osobina, koju još uvijek stičem. To je ono kad učiteljica pita ima li nekom da nije jasno, jasno je svima, a nikom nije jasno. E, pa, meni nije jasno. Objašnjavaj od početka. („Šta ko je rek’o, zeko je rek’o!“)

A racionalizacija. Budući da sam inteligentan i na matematički način, dobar dio dosadašnjeg života sam težio sve da podijelim u jedinice i nule da bih mogao shvatiti i klasifikovati. Batalio sam to. I sad sve pamtim kao jedinice i nule, samo u raznim bojama, pa neka nula ima minus pored, neka jedinica je zapravo stabljika cvijeta… i ima ih bezbroj. Neke upamtim, a neke i zapamtim… valjda nekom logikom. A klasifikacija umara.

Neko radi na građevini a neko radi naučni rad

I tako se jedno veče zapričao sa Ou Džej, onako, narcisoidnost predsjednika Srbije kao spin za odvlačenje pažnje, stvarnost uticaja masovnih religija na čovječanstvo u XXI vijeku, filosofija, ATP lista, naučni radovi o mentalitetu i problemima vezanim za isti, pa kaže ona meni:
-Simpa je ta ideja… Moj drug je radio neke doktorske studije u Izmiru pa se prilično uputio u socijalno-ekonomsko-istorijsko/koju god situaciju u Turskoj, i kaže da to baš nije tako… Al’ proslijediću ti ga, ako te zanima. Ne druga, tekst.
Upitam je:
-Sise?
Pita ona otkud sad pa sise. Objasnim:
-Ja sam od svega čuo samo „sise“: SImpa je… u Izmiru pa SE… eto gdje. Zbrojiš dva i dva dobiješ dvije. Čista logika.
A ona se smije.

Generalno, muško-ženski odnosi su briljantno komplikovani. Naše je da ih pokušamo pojednostaviti… ovo je moj mali doprinos.

MIRINDA

To je omiljeno gazirano piće mog brata i mene. Obojica izuzetno cijenimo oštar sudar CO2 i industrijske narandže. MIRINDU je punila Fruktona* u Banjaluci, do prije godinu-dvije-tri. A onda smo tužno pregledali police u Interexu, gdje je nije bilo. Ni sad je uglavnom nema kupiti ovdje…
Benzinska pumpa u Doboju, bezalkoholna pića i među njima ona. Kad sam je vidio, suzu sam pustio. Nostalgija. Tu suzu je stigla druga suza kad sam na kasi morao da izdvojim 3,20 KM za tu flašu od litar i po. Tim suzama radosnicama se pridružila još bujica istih kad sam otpio prvi gutljaj…

* Vjerovatno jedina fabrika sokova u istoriji koja je imala licencu za punjenje Pepsija i izgubila istu, zbog uništavanja kriminalnom privatizacijom. Sve to zarad zemljišta na kojem se nalazi, a na kojem se nekad nalazila kuća mog djeda…