Večernje doze nervoze III: Trčanje kao sportsko dostignuće

Pali smo nisko, jarane. Koliko nisko? Toliko da je trčanje… sport. Pri tom ne mislim na to je ono što jebe naše kokoške a nije pijetao kad novosaџani u drečavim šorc0vima jebu naše rospije na filozofijadi, nacionalnu propast u vidu potopa timskih sportova (i tog načina života: tzv. wife sharing) i poleta Đnoleta (i tog načina života: kad oženiš Jelenu udata Đoković pa ne pojedeš šniclu godinama) već činjenicu da su svi nešto uhvatili trčati… i to loše.

Da se razumijemo, trčanje nije loše. Ono, OK. О-КЕИ, što bi rekli stariji ljudi. Jedan segment sportskog života. Segment. S tim u vezi, nemoguće bi bilo objasniti da za mršavljenje i održavanje fit šlank linije – što je povod trčanja za jedno 80% ljudi koji sada džogiraju – trčanje nije najoptimalnija metoda. (Onaj zonfić kad ulazi ženska od 40 kila u teretanu i kaže: „Ja bi’ da se zategnem al’ ne da se nabildam.“ „Šta studiraš? Ispiši se odmah.“) Nego, aj_dede, stiže sezona, maratoni, polumaratoni, ulične trke, svi ti divni načini blokiranja saobraćaja, po gradu trim staze („… a ujutru trim.“), svi ti divni ljudi trče, te neke žene čiji su laktovi zaheftani za kukove a koljena jedno za drugo, likovi koji na sebi imaju 250 konjskih snaga u reklamama na odjeći a čija se brzina trčanja može uporediti sa brzinom uvođenja 5G mreže u Bosnu i Hercegovinu, rasipa se znoja više nego evra na muziku na ciganskoj svadbi, a NIKO, BOLAN, TU NE ZNA TRČATI. Mislim, pa makar smo mi imali rašta trčati, ono istorijski: trčo bježo od međeda, trčo bježo od turčina, trčo bježo od švabe, trčo bježo od ustaše, trčo bježo od lopate, trčo krao po Švedskoj, trčo bježo od međeda, trčo bježo od žene… PAJEBOTEBOG. Trčanje je ono što savladaš dok si omalen pa te onda upišu na sport. Odakle se pojaviše sve te kreature sa peglama umjesto stopala, ne znam da me jebeš, što reče pokojni Menza, fuck me running…

Povratak Android! Tapeta!

Prethodno: Android! Tapete! 1!

Nakon dvije godine drndanja Samsunga Galaxy Grand Neo, došao je odsudan trenutak: isti je proslijeđen dalje a ja sam – nakon nekog vremena korištenja rezervnog porodičnog telefona – obradovao sebe novim telefonom i moram priznati da je to lijepo. Umidigi One, novi nov telefon, koji sam sebi birao i neloše izabrao… S tim u vezi, pošto je telefon većinski nebijel, za razliku od Samsunga, izabrao sam prigodnu tapetu koja je takođe većinski nebijela:

 

 

 

 

 

 

 

 

Odnosno – otprilike ista ta fotografija samo sa „stereo“ efektom zamućivanja pozadine (tužno saznanje da su „dual“ kamere zapravo poprilično beskorisne):

 

 

 

 

 

 

 

 

Meni je postala tradicija da koristim crno-bijelu pozadinu za zaključan ekran, a kolor je standardna – po volji; klik na sličice će otvoriti punu rezoluciju (2160 x 3840); crne vinjete sa gornje i donje strane i c/b su Photoshop (neki je to preset u Silver Efex dodatku koji je baš došao do izražaja na drugoj c/b); kolor je netaknut, kako ga je telefon ulovio; autorske fotografije gramofona koji spava pod crvenom majicom…

E, sad, originalno sam planirao da pravim neki izbor (dobrih) fotografija i kačim na blog, kao da bi to neko mijenjao na telefonu, ali je činjenica da sam za dvije godine svega dva puta promijenio pozadinu i taj plan je logično neispoštovan. Ipak, novi telefon je zaslužio makar toliko, pa ako od neko od posjetilaca nema inspiraciju, sličice su tu da se poslužite…

Čiča Gliša bacio Kamagru kroz prozor

„Vidimo se kod zabrane kurca.“

Jedna od znamenitosti koje nisu u zvaničnoj turističkoj ponudi grada…