Kajmak

Kaže meni moja mila mati:
„Ne mo’š, sine, štrudlu večerati!“

Još otkad se čovjek spustio sa drveta i uspravio na dvije noge, on je težio brzoj hrani i lakim ženama. I dok je hrana postajala sve brža, ukusnija i smrtonosnija, žene su postajale sve teže, pri čemu se ne misli nužno na njihovu težinu. Unatoč izraženim trbušnim mišićima, one su postajale sve teže… No, ovo nije priča o tome.

Kad sam bio mali, bio sam samohrana beba. Boreći se golu egzistenciju, tumarao sam po kuhinjama i špajzovima tražeći hranu. Povremeno sam je i nalazio, u vidu pašteta i margarina. U skladu sa opštom obrnutošću aktuelnih revolucija i evolucija, za kajmak sam čuo tek kasnije. Čuo, vidio, probao, zavolio.

Kajmak, mislim na knjišku definiciju istog, a ne na sve one druge, da odmah bude jasno, a kad je to jasno, onda mogu javno izjaviti da volim kajmak. Ne ne znam ni ja kako, ali volim. Neki ako je fin kajmak, nježan, kultivisan, takav da u potpunosti odgovara mojoj ličnosti i senzibilitetu. A ne neki ne znam ni ja kakav.

I tako uspravljen na dvije noge, uputih se u prodavnicu onomad nedavno. Tumarajući po istoj, tražeći hranu, za oko mi zapade ugodan domaći proizvod, Vranički kajmak. Isti hitro sa rashladne vitrine pređe u moju korpu. Domaći proizvod, pakovanje sa prijeratnim dizajnom, moja podrška, poštovanje i konzumacija.

Nakon par dana, gušeći tugu, bol i weltschmertz konzumacijom različite hrane, našao se tu kajmak, a moja majka pored. Ponudih da majka proba kajmak, taj domaći proizvod koji ima moje poštovanje i podršku…
– Neću, hvala. Znaš, sine, ne volim ja baš kajmak…
– Kako molim?! – štrecnuh se načisto.
– Pa, znaš, kad sam ja odrastala, mi smo stalno jeli kajmak. Uzmeš kajmak pa namažeš na pogaču, to je bilo kao užina. Ujutro smo jeli kajmak sa prženim jajima, jeo se kajmak sa paprikama…
– Koliko ti još misliš pričati tu priču? – nekulturno kakav i jest, upade moj otac, kratkorečenični čovjek.
– Neka, bolan. U ovih 30 godina nisam čuo poštenu priču od nje, a ti je tako prekidaš… – replicirah ocu te neverbalno signalizirah majci da nastavi.
– I tako… A uvijek je bilo kajmaka. Mi onda dođemo iz škole, a baba i djed radili u polju čitav dan, ništa se spremalo nije, šta ćemo jesti – kajmak. Kajmak sa kuruzom, kajmak sa suvim mesom…
– Kajmak sa kajmakom…
– Da, i to… – nasmija se majka.
– A čekaj malo, kako to da onda ne voliš pomfrit? [Moje omiljeno jelo pored ćevapa, odvajkada simbol trulog zapada, modernog života po Dejvidu Bouviju i dekadencije u našoj kući – sušta suprotnost kajmaku, op. a.]
– Pa, bilo je i to, samo malo drugačije. Krompir se drugačije sjekao, krupnije, a onda se pržio na kajmaku…
– Pa… Sad u potpunosti razumijem zašto ne voliš pomfrit, ovaj, kajmak… – i nastavih jesti duplo tiše nego dotad.

Tajna konstantnosti pite ili što sad ljubav ima s tim…

Mnog(aj)e vojske su prolazile ovuda, padale glave careva, smjenjivale se bijeda i još veća bijeda, al’ jedna stvar je stajala postojana, bez razloga, smisla i izgovora: kvalitet domaće pite u mojoj porodici (od izvora prema ušću sa majčine strane).

Sa babine babe na babu, sa babe na staru (majku), sa ognjišta na mladu (snaju), tradicija se prenosila i kvalitet. A nije da je babina baba znala nešto po kuhinji. Nije ni da je baba znala. A nije, vala, ni da stara (majka) zna. Štaviše, svaki njen ulazak u kuhinju je nova avantura i novi eksperiment. Provjeri da li je slano? Nije? Malo sam drugačije stavila nego prošli put, pa zato nije. A treba biti slano. Realno. Nego!

Da nema ćevapa i pomfrita, pita bi bila najbolje jelo ikad. Al’ eto. Nego, kad se kaže pita, ima raznih pita, a ima i terminoloških barijera. Ono, burek – pita. U Bosni je pita (sa ___), u Srbiji burek (sa ___). A i jedno i drugo, pita. A može biti motana ili slagana. A može biti slana ili slatka. A može biti od domaćih ili kupovnih jufki. A ja kad kažem pita, mislim na sirnicu, prevashodno, moja omiljena, kao Frodi buljavom onaj prsten maj prešs.

Baba je savršeno motala pitu, šta jes’ – jes’. Al’ je baba napustila Dolinu suza prije par godina, upokojila se i zaputila se ka Velikoj tepsiji na nebu, da odatle posmatra svijet. Na seoskom ognjištu rodne kuće ostao je ujak moj, pripadajuća mu porodica sa ženom odmilja zvanom snaja. I vraća se stara onomad sa sela pa onako, s neskrivenim ponosom: „Dobro je snaja naučila kuvat’ pitu.“ Nakon cirka oko 50 godina života, 25 godina braka, 5 godina bez babinog stručnog nadzora. Što b’ se reklo, polož’la je.

A moja stara (majka) je to davno položila. Da kvalitet pite nije konstantan kao što jeste, ko zna u kojem po redu nesretnom braku bih ja bio danas, mršav i indisponiran. Al’ eto. Međutim, i pored tog neospornog kvaliteta koji kvantitativno prevodim kao pite su uvijek od 3 do 5 na skali od 1 do 5, stara zna da iznenadi, u smislu, je li, kako da to kažem, da probije skalu… zgornje strane. (Blog trpi što papir ne može, da ja hvalim moju staru.)

Tako ti je neki dan stara, da dočeka omiljenu tetku i prihrani je, ukuvala pite dvije, sirnicu i krompirušu. I sad, krompir volim u svakom obliku sem u tom gdje je umotan u jufke pa sam krompirušu preskočio. Al’ sirnica. Što b’ Ćiro Blažević rek’o, SINEMOJ. Već nakon prvog zalogaja sam plakao znajući da je mršavost moja prošlost te da će me zaustaviti samo tupi zid tepsije. U ti boga, samo reče, pa nastavi da jede. Pita bila k’o zmaj zmajeva, vrh vrhova. Znači, Šako u Trokaderu je naspram ove pite bio kao Motajica naspram Kilimandžara. Veleodlična pita, i to sa kupovnim jufkama. Uskličnik! Iako je 100% domaća uvijek 100% bolja, nekad zbog nezgodne konstelacije vremena i prostora mora se pribjeći kupovnim jufkama. Tako je. Jeste. Al’ odlična pita, da naglasim, kulturno.

I tako, ne samo na blogu, pohvalim ja moju staru (majku), kako joj je odlična pita. Vjerovatno najbolja ikad u kategoriji „kupovne jufke“. Volim ja pohvaliti moju staru (majku), a posebno kad zasluži. A zasluži. A lijepo je dati kompliment, pa priložim isti.
– A, daj nam reci, u čemu je bila tajna? Da li je to zato što si ovu pitu pravila s ljubavlju?
– Ma kakva ljubav, to sam ja na brzinu smotala.

I, eto, drage moje, odgovora na pitanje iz naslova. Ljubav nema ništa s tim, dovoljne su samo brzina i kupovne jufke, a pri tom ne mislim samo na pitu.

Pomfrit

Pomfrit mi je oduvijek bio nadrealan.
Prženi krompirići, iliti French fries u Americi. U Francuskoj samo fries. Umalo da napišem fires.

Kad sam bio mali vjerovao sam da moram četiri puta jesti krompir čorbu da bi mi stara napravila pomfrit. Tako sam i zavolio krompir čorbu.
Ali zna se šta je bilo ono pravo.
Kad bih pojeo krompir čorbu četiri puta, za mene nije postojalo ništa drugo. Nisam priznavao druge oblike prerađenog krompira. Onaj krompir uz piletinu, pa to je bila blasfemija; baciti krompir pored užasnog mesa, u onoliko masti, mjesto da se napravi pomfrit. U srce me je pogađalo.

Sjećam jednog povratka iz škole. Osnovne, bio je to vjerovatno prvi razred.
Moj prvi susret sa brzom hranom.

Bila je to bijela prikolica koja je bila prerađena u prigodan gril.
Moj drugar M.L. (mislim da je bio on, mada je to možda bio i Š.A., a možda i V.Ž. – nije ni toliko bitno sad) je zastao da kupi sebi pljeskavicu. Ja sam imao neku averziju prema pljeskavicama, a i nikad nisam imao ni pare uz sebe tako da sam samo stao pored, da pričekam dok se to sve ne…
Posmatram.

Meni:
….
…
…..
Pomfrit
…
….

Oči su mi zasjale. Dotad sam mislio da niko na svijetu ne zna šta je pomfrit.
I to da se kupi. EJ!!!

Sutradan sam, naravno, imao u džepu nešto novca. Tad sam prvi put jeo pomfrit sa kečapom jer sam, u opštem neznanju, slučajno potvrdno odgovorio kad sam upitan o istom. Bilo dobro.

Počela je da se rađa ideja o nezavisnosti. Impuls.
Šta će mi roditelji kad sve potrebno za život mogu naći sam, uključujući i pomfrit…