Nikad nisam volio da udaram loptu glavom

Onomad smo ti mi, nismo odavno, a valjalo bi, krenuli na neko lokal-planinarenje šetanje, trojica nas u NPD „Nizbrdo“ stilu. Da prekratimo vrijeme hodanja po maltene ravnom gdje govorni aparat nije opterećen proklinjanjem uzbrdice, argumentovano polemišemo o stvarima raznim iz domena života i ezoterije. Riječ uzme duhovni i nemoralni vođa:
– I, zove mene ovaj jaran, kaže evo mene u „Pivnici“, neki je rokenrol pa se tako spremi… I ja se obučem u tom fazonu, koša, vijetnamka, čizme, odem tamo kad ono ništa nešto bezveze i mi završimo u „Kruni“ na ____ (pjevač narodne muzike kojeg nećemo reklamirati ovom prilikom, prim. aut.). E, tu ti se zadesi jedna riba, mislim da je znaš [potpisnik redova: tkoja?], ona je tamo negdje tvoja komšinica, zove se CENZURA, plava, onako nije nešto. [potpisnik redova: čekaj, preziva se CENZURA?] Da, mislim da je to… ma znaš je sigurno. [potpisnik redova: a, mislim da to jeste ta, imao sam hiljadu puta priliku da je upoznam a nikad nisam htio…] Ma da, bezveze totalno riba, jedna od onih… ma, futa raspala…
Na to slijedi lagani smijeh prisutnih, a zatim duhovni i nemoralni vođa neometen i neopterećen nastavlja:
– I, tu sam ja nešto sa njom, ono, ljubimo ti se mi…
Сикирица кома, потписник редова патос a Слободан телекинетички негодује.

Zdravo Layne Staley živo

I tako ti ja jedem pitu i hodam po kuhinji i gledam nešto, tamo-pa-ovamo, zamislio se, pa se prisjetim da dohvatim nešto iznad sudopera i dok sam se protegao, ispadne mi komad pite u sudoper. A dobar komad. Gledam ja njega onako, gleda on mene, gledam ja njega, uzmem ja njega (i dalje govorim o komadu pite), obrišem krpom pa nastavim.

I sad mi je smiješno kad se sjetim.

Prodajem blog

Kao što je lako uočiti, pik.ba je suvereno došao na vrh liste najjačih internet stranica na svijetu; donesi.com ostaje solidan drugi. Pik.ba je, ako neko ne zna, BiH stranica za kupoprodaju različitih artikala, od igle do lokomotive. I, vaistinu, svega ima tamo, samo nema para (tako se pik.ba rečenica „Zamjena sa profila?“ već krenula provlačiti kroz svakodnevni život).

Svojevremeno se bio pojavio na prodaju Ferrari, i to neki od skupljih modela (nisam tačno siguran, mislim da je bio Enzo sa cijenom od približno 250.000 eura), gdje je prodavaču u zamjenu ponuđen kompletan luna-park. Prodavač Ferrarija zatim pita ponuđača šta on, zaboga, da radi sa luna-parkom, na šta mu ovaj odgovara: „Ne znam.“ Upravo to je za mene najbolji dio pik.ba, nepatvoreni dijalozi između prodavača i kupaca, odnosno, kako se pijačni cjenkaroški trgovački razgovor prenosi elektronskim putem.

Znači, pored igala i lokomotiva, na pik.ba ima dosta duha, što se povremeno manifestuje artiklima poput univerzalnog štapa i nevidljivog ogrtača Harija Potera, međutim, dijalozi su ono pravo, posebni oni ozbiljni. Zato danas na blogu link za moju malu arhivu zanimljivih konverzacija (i nekoliko monologa pride):
http://s1098.photobucket.com/albums/g373/bvlajic/pik/

Sve u svoje ime, sve u svoje vrijeme

I once was there kaže Stevie Salas, a ja se slažem. Lokalitet Babanovac, Vlašić planina, gdje sam posljednji put zvanično bio u februaru 1991. godine… tad je to bilo malo drugačije. Ova (mala) građevina sa slike je dobro prošla u odnosu na hotel u kojem sam takođe bio… njega više uopšte nema.

Pored hrpe mina posijanih po planini – budući da je tu bila linija razgraničenja, Babanovac je trenutno urbanistički užas, jer je izgrađeno nebrojeno vikendica (i većih građevina) dok pored njih stoji hrpa srušenih i napola srušenih objekata. Što je bilo srpsko i državno, sad je ničije i tako stoji, pa čak i olimpijska skakaonica kojoj fali jedan integralni dio a na čijem doletištu je sad parking nasut šljunkom. Doduše, to je parking objekta u kojem je Džontra večerao na putu za Sarajevo… a to nikako da ispričam.

Bilo kako bilo, neke stvari su se promijenile, a neke i nisu, kao što je PANORAMA prema Travniku. Ne sumnjam da je ona bila približno ista i u februaru 1991. a i u avgustu 1992. godine, kad je na tom istom mjestu bio moj otac, doduše, drugim povodom…