Zamalo na vrh liste!

Nedjelja, jutro prije jutarnjeg programa za ništa skoro pa za nizašta (ni! za! šta!), ma ni kafa ni rakija, dok neki gube vrijeme, ne časim časa: modna kombinacija a la „Naser Keljmendi preispituje seksualnost“ (crna trenerka + brkovi + ljubičasti bicikl) pa lagano na buvljak. Bune se u novčaniku silne pare nepotrošene na kurve u Njemačkoj („nije savjest, neki zvuk se čuje vrlo jasno“) a imam i realnih potreba za određenim potrošnim artiklima.

I pičim po kiši pičim i to – nedostatak blatobrana na biciklu – nemilosrdne kapljice vode > moja leđa; u blizini buvljaka usporim. Nije što sam blizu, nego je tu semafor koji poštujem kao pošten. Tu pješački pređemo neka plavušica i ja, ona mlada onako, taman dovoljno kratke noge da mi se može svidjeti iako je plava. Nakon pješačkog joj malo umakoh pedalanjem, al’ blizu silazim (zbicikla) jer je naredana roba po trotoaru. Dok sam zavezao Ljubičastog vranca za ogradu, eto nje, grabi za mnom. Hm. Nema veze, idem lagano, pregledam šta je izloženo, zagledam lijevo-desno… kad eto nje za mnom. Ide polako. Hm. Nastavljam dalje, nastavio sam, nastavila i ona. Skrećem desno, kad eto nje za mnom. Hm. Pravim se da nije sumnjivo, idem svojim putem… kad eto nje za mnom. Uđoh u „zvanični“ dio pijace, stadoh da osmatram neke cipele za gospodu… kad eto nje za mnom. Tu je već postalo sumnjivo pa brzim manevrom lijevo izbjegoh njeno kretanje desno… pa ne bi nje za mnom.

I tako, kružim, zagledam, razgledam, potrošio marku, kružim… kad eto nje, gleda neke cipele, cjenka se. E, pa, nisam mogao više! Izvadim mastiljavu plavu olovku, liznem je (olovku) pa plavušicu krupnim slovima zapišem na drugo mjesto liste „Žene koje bih ženio“! To je kvalitet, a ne futave hipsterke koje u 11:30 na buvljak dolaze sa mamama i onda kad nađu nešto misle da su našle nešto… poslije češljanja profesionalki.

190D

I tako grupa muškaraca u teret… ovaj, grupa žena u frizerskom salonu otvoreno razgovara o uobičajeno polemičnim stavkama života u modernom dobu: pritisku okoline u trci za savršenstvom, stresu, problemima sa težinom…
– Jebomater, ja kako god računam onaj indeks tjelesne težine (Body Mass Index – BMI, prim. autora), meni ispadne da sam debo.
– A koliko ono bi, preko 16 kad imaš onda si debo?
– To je ono što se dijeli pa računa?
– Ma da.
– Ma to su gluposti! Isto kao i ono za idealnu žensku težinu, visina manje 110.
– Pa da.
– Evo, naprimjer, moja bivša djevojka visoka 190 cm a ima 100 kila… A građena kao zmaj! Nego, ‘aj što je zgodna, nego što je muško!
– *khm, khm* Gdje su oni moji tegovi? *khm, khm*

The Road to Weinheim

I tako se pustinjskim bespućima Njemačke voze dva momka u kombiju, jedan mlad a jedan još mlađi. Uz ugodne emotivne atmosferične zvuke Лексингтон бенда, pričaju o ljubavi i problemima koje ista nosi.
– Znaš, mnogo se tih cura iz moje generacije udalo mlado, a sad se razvode pa su onda kao puštene s lanca… A ništa probale nisu u životu.
– A što su se udale tako mlade?
– Pa znaš, i meni je to bilo čudno, cure iz grada i sve, a udale se sa 21-22 godine. Pitao sam ovu jednu, kaže, bila sam mlada, nisam znala, tojesvebrzonekakoišlo i onda mi on napravi dijete…
– Pajebotebog, može li ikako to dijete da se NE NAPRAVI?!
– Pa to sam i ja isto rekao!
Bez odgovora, ostade u zraku da visi to filozofsko pitanje… and the Лексингтон бенд played on.

Prethodno:
Ponovo arbajt za gazdu Kurta

Sve se nema a Oehlbach kablovi se kupuju

Svaki dan u svakom pogledu… svako nekako napreduje. Pa i ja, unatoč svemu. Tako sam došao do toga da znam 50% ljudi na buvljaku; povratna informacija, 50% od tih 50% ljudi zna mene. Upadljiv sam i povremeno na televizoru. A i nisam loš mušterija, ne cjenkam se previše, izvrnem se ponekad i za papirnu novčanicu.

Doduše, ništa bez pomoći prijatelja. Imamo tajni front, povremeno se udružimo za akcije, kao madafakin Anonimni kad atakuju њњњ stranicu albanske vlade. Taktika, tehnika, jedan pa drugi – dobar policajac/loš policajac, došao ja tamo, a on meni kao prvu cijenu odmah drugu cijenu, onu koja je taman. Još kaže, što volim ovako kad se ne cjenka… a ja samo pokazao prstom i izvadio pare.

Nalazimo se poslije mi zarez Anonimni, daleko od očiju prodavača, da pretresemo ratni plijen. Kablovi, ploča, sitno… i transformator, iskreni heavy duty.
– Ima ga dobrih kilu, prošle nedjelje mu davao tri marke, nije htio, tražio četiri. Danas sam morao dati pet… al’ nema veze, dao mi garanciju da probam. Zna on mene, a ima i poštenih Cigana, vratiće pare ako ne bude radio.
– Pa da, neki su obično pošteniji od običnih Srba…
– Hehehe, i to što kažeš.
A onda na porciju ćevapa u montažnom objektu, pa do sljedećeg napada.

Na JER SMO TI MI TAK’I

Moj drugar Boćo (Bogdan J. Boćo) popravlja bicikle. Odlično popravlja. Pravi je majstor… a i u smislu „može li piva, majstore?“, a uvijek može. Majstor a i izuzetno dobar čovjek (a još i umjetnička duša), nema puno boljih, navratim kod njega i kad nemam kvarova na biciklu (biciklima, prim. aut., pišaj po sirotinji), da popričamo po jednu, a i da malo provedem vremena u društvu pravog zanatlije, čovjeka koji zna sa rukama i ne plaši se da ih uprlja, u vremenu kad svi žele da budu nesposobni, jebena birokratija.

I, nedavno, dobijem ti tako neki bicikl, treća ruka, od nekih divnih ljudi (koliko mi u posljednje vrijeme poklanjaju stvari, prestaću ići na buvljak, prim. aut.), bicikl nov – ide sasvim brzo, ali da se napraviti da ide još brže. Odvezem ga Boći, može piva, pa pretresamo lagano, nađe on tu neke kvarove neviđene, sanira, zamijeni neke žice, pa treba naduvati gume. Ne da ni tu da mu pomognem, pumpa kao što Miša pumpa gumu ali u onoj sceni prije kad je stvarno pumpao gumu a ne radio nepristojne stvari.
– Na koliko si [bara] naduvao gumu? – pitam strogo profesionalno uzimajući u obzir digitalni ekrančić na pumpi, opterećenje zadnjeg točka, trenutnu temperaturu i vlažnost vazduha.
– Na TVRDO! – odgovara Boćo pa otpi gutljaj pive.

I sad imam taj ljubičasti za kurvanje i plavi za biznisa, bicikl.