I tako je mom ocu palo na pamet da nakon cirka oko 50 godina babu Staniju, moju prababu, obraduje slikom na nadgrobnom spomeniku. Fiks ideja, jedna u nizu, gdje je prefiks fiks možda malo nepotreban obzirom da dotični nema nefiks ideja. Samo je problem, nemamo baš Stanijinu sliku. Mislim, babe Stanije, ne ove nesrećnice što se slika gola za internet.
Ipak, fiks ideja nije bez razloga fiks, davljenik se i za slamku hvata, zadatak je pregledati nepreglednu arhivu slika kod Ladija. Što je trajalo. Ipak, dobra zanimacija, te slike… fotografije. Sjećanja i tako. Pregledom, upitnici se nižu, potvrdnog odgovora nema. Neidentifikovane starije žene na fotografijama, nijedna nije Stanija… kadli tamo stani pazi vidi gledaj u jednom trenutku na jednoj slici predočenoj fiks idejnom čovjeku.
– To je Stanija! Mislim da je to… nisam siguran.
– Majku mu, kako nisi siguran?
– A otkud da znam… Može biti ona, a možda nije.
– Pa čekaj malo, ako nisi siguran, onda možemo uzeti sliku bilo kakve babe pa staviti na spomenik, kad svejedno ne znamo kako izgleda.
– ‘Aj ne pravi se pametan! ©
Nego, ‘aj što smo oko babe Stanije 50% sigurni da ne znamo da li je to ona ili nije, za malog ljutog čoeka smo čak i u većem procentu sigurni da ne znamo ko je. Jedino je sigurno da dominira slikom, toliko da je majstor fotograf izgubio iz vida da bi se i glave ostalih trebale vidjeti… sreća pa nije na onoj slici gdje mislimo da je baba Stanija.
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 