Seksualno vaspitanje u teretani Sokolskog doma XXII

„It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll)!“ – Bon Scott, 1975.

I u teretani Sokolskog doma se zna: dug je put do uspjeha! Niko se nije nabildao preko noći (sem nekih), zaradio Mercedesa (sem nekih), nabavio dobar telefon (Samsung) ili postao dobar fudbaler. Za sve je trebalo vremena, promišljanja, procjene, pripreme. Improvizacija je nešto što može proći u amaterskom pozorištu ili na džem džez sešnu, ali u svim ostalim situacijama… ne baš.

Iako smo na prethodnim časovima Seksualnog vaspitanja naučili da su blud i nemoral nedopustivi za čvrste momke teretane Sokolskog doma, to pravilo nekad može malo da se iskrivi, što je po svim prirodnim zakonima fizike: kao šipka za benč kad se na njoj nalazi 130 kg. Naime, blud i nemoral su dozvoljeni kad se muškarac nalazi na udaljenosti većoj od 20 metara od svoje, nesrećnom sudbinom i nedostatkom pameti, izabrane partnerke.

U skladu s tim, dođu tako ponekad vremena da trener Sale svoje vitalno 49-godišnje tijelo 30-godišnjaka obuče u veoma uske hlače i napravi krug po lokalima sa polovnom robom polovnjačama, pa im pokaže šta bi mogle imati… mogle! Takvi povremeni izleti reklamnog karaktera su fiziološka potreba, kao što ptice moraju da lete, izbacivači da tuku ljude, političari da kradu… Ipak, i u tim situacijama se zna: ništa na brzaka, ništa na kvarnjaka.

– Jednom ono kad smo bili u „Posljednjoj šansi“, zagledala se ona neka plavuša u mene, polovnjača, ali ‘nako dobra… – pripovjeda trener Sale mladim članovima – ja se mislim, da li ona gleda u mene ili u koga, a kažu mi ovi da u mene gleda… Trebao sam ja to tad, ali đe ćeš, oko nje sve neke rospije, ne možeš ti tu prići, šta da ja odem tamo, a ona meni da kaže šta ‘oćeš ti? a rospije crknu od smijeha, k’o što je ona jedna u teretani „4life“ Mitru rekla puši kurac kad joj je htio pokazati kako se rade trbušnjaci…
– Pa dobro, treneru, nije to valjda bila jedina šansa u „Posljednjoj šansi“?
– Ma bježi, to i nekako, bolje nego ono kad je onaj blentavi ____ [cenzura, prim. aut.] htio da jebemo neke Slovenke. Pa đe ćemo ih jebati (geografski; zna se da se pičke jebu u pičku, prim. aut.), pitam ga ja, a on kaže da one imaju neku sobu – negdje u gradu iznajmile, pa da ja na jedan krevet a on će na drugi pored… Pa đe ću ja tako, meni trebaju savršeni uslovi! Povoljna temperatura, vlažnost vazduha, atmosferski pritisak, pa da možemo sjesti, malo se upoznati, da pitam odakle je, kako joj se zovu roditelji, ima li braće i sestara, čim se bavi, koliko je dugo na birou… Ne mogu tek tako jebavati! Ej, a ovaj htio da jebemo na dva kreveta, jedan do drugog… Pa bi vjerovatno još poslije htio da se i zamijenimo! – zaključi trener Sale priču o stativama koje nemaju veze sa fudbalom…

Za to vrijeme, na sasvim drugom kraju grada, dojučerašnjem pobratimu sokolašu Arnoldu „Alenu“ „Lexingtonu“ Anikiću nisu bile potrebne nikakve posebne pripreme: plodio je nemilice (što uključuje i neke Milice), samo sa kraćim prekidima za treniranje tegova, dok je to sa strane posmatrao Herr Žika i komentarisao: „Pa ovo nije bilo ni u mojoj dinastiji…“

Prethodno:
Seksualno vaspitanje u teretani Sokolskog doma XXI

Advertisements

Zamalo na vrh liste!

Nedjelja, jutro prije jutarnjeg programa za ništa skoro pa za nizašta (ni! za! šta!), ma ni kafa ni rakija, dok neki gube vrijeme, ne časim časa: modna kombinacija a la „Naser Keljmendi preispituje seksualnost“ (crna trenerka + brkovi + ljubičasti bicikl) pa lagano na buvljak. Bune se u novčaniku silne pare nepotrošene na kurve u Njemačkoj („nije savjest, neki zvuk se čuje vrlo jasno“) a imam i realnih potreba za određenim potrošnim artiklima.

I pičim po kiši pičim i to – nedostatak blatobrana na biciklu – nemilosrdne kapljice vode > moja leđa; u blizini buvljaka usporim. Nije što sam blizu, nego je tu semafor koji poštujem kao pošten. Tu pješački pređemo neka plavušica i ja, ona mlada onako, taman dovoljno kratke noge da mi se može svidjeti iako je plava. Nakon pješačkog joj malo umakoh pedalanjem, al’ blizu silazim (zbicikla) jer je naredana roba po trotoaru. Dok sam zavezao Ljubičastog vranca za ogradu, eto nje, grabi za mnom. Hm. Nema veze, idem lagano, pregledam šta je izloženo, zagledam lijevo-desno… kad eto nje za mnom. Ide polako. Hm. Nastavljam dalje, nastavio sam, nastavila i ona. Skrećem desno, kad eto nje za mnom. Hm. Pravim se da nije sumnjivo, idem svojim putem… kad eto nje za mnom. Uđoh u „zvanični“ dio pijace, stadoh da osmatram neke cipele za gospodu… kad eto nje za mnom. Tu je već postalo sumnjivo pa brzim manevrom lijevo izbjegoh njeno kretanje desno… pa ne bi nje za mnom.

I tako, kružim, zagledam, razgledam, potrošio marku, kružim… kad eto nje, gleda neke cipele, cjenka se. E, pa, nisam mogao više! Izvadim mastiljavu plavu olovku, liznem je (olovku) pa plavušicu krupnim slovima zapišem na drugo mjesto liste „Žene koje bih ženio“! To je kvalitet, a ne futave hipsterke koje u 11:30 na buvljak dolaze sa mamama i onda kad nađu nešto misle da su našle nešto… poslije češljanja profesionalki.