Na JER SMO TI MI TAK’I

Moj drugar Boćo (Bogdan J. Boćo) popravlja bicikle. Odlično popravlja. Pravi je majstor… a i u smislu „može li piva, majstore?“, a uvijek može. Majstor a i izuzetno dobar čovjek (a još i umjetnička duša), nema puno boljih, navratim kod njega i kad nemam kvarova na biciklu (biciklima, prim. aut., pišaj po sirotinji), da popričamo po jednu, a i da malo provedem vremena u društvu pravog zanatlije, čovjeka koji zna sa rukama i ne plaši se da ih uprlja, u vremenu kad svi žele da budu nesposobni, jebena birokratija.

I, nedavno, dobijem ti tako neki bicikl, treća ruka, od nekih divnih ljudi (koliko mi u posljednje vrijeme poklanjaju stvari, prestaću ići na buvljak, prim. aut.), bicikl nov – ide sasvim brzo, ali da se napraviti da ide još brže. Odvezem ga Boći, može piva, pa pretresamo lagano, nađe on tu neke kvarove neviđene, sanira, zamijeni neke žice, pa treba naduvati gume. Ne da ni tu da mu pomognem, pumpa kao što Miša pumpa gumu ali u onoj sceni prije kad je stvarno pumpao gumu a ne radio nepristojne stvari.
– Na koliko si [bara] naduvao gumu? – pitam strogo profesionalno uzimajući u obzir digitalni ekrančić na pumpi, opterećenje zadnjeg točka, trenutnu temperaturu i vlažnost vazduha.
– Na TVRDO! – odgovara Boćo pa otpi gutljaj pive.

I sad imam taj ljubičasti za kurvanje i plavi za biznisa, bicikl.