Želio bih ovu godinu da počnem jednom veoma tužnom temom koju sam posebno čuvao nekoliko dana, da ne bih zagorčao prošlu zarez godinu. Upozoravam žene, djecu i nejač da tekst koji slijedi nije nimalo veseo…
Elem, obično izbjegavam da lično direktno pišem o sebi jer, u suštini, samo i pišem o sebi, ego – superego – megaego – brutalego, i tako to. A opet, ko ima živaca da čita previše, šta sam ja to nekad napisao – (odgovore na pitanje) ko sam ja uopšte, ‘aj znaj, ni ja se ne sjećam. A onda ko zna kako ko shvati ono napisano na šta naiđe.
Ovaj blog izgleda ovako kako izgleda, između ostalog, jer sam veoma ozbiljno shvatio rečenicu „Nikad kravata, nikad stalni posao!“:
– posla nema i da hoću da ga ima a nije da hoću;
– kravatu sam u životu jednom imao na sebi, nekih pet minuta (biće opisano na blogu);
– nikad nisam nosio odijelo;
– nikad nisam nosio hlače na peglu;
– nikad nisam nosio karirane hlače;
– nikad nisam uvukao košulju u hlače;
– šišanje i brijanje mi nisu urođene aktivnosti.
Uz sve navedeno, sasvim je logično da:
– još uvijek nemam para, nemam žene, nemam problema.
I, naravno:
– mrzim narodnjake.
Al’ ne kaže džaba naš narod, mo’š kako hoćeš al’ ne mo’š dokle hoćeš. Iz internog a meni opet nepoznatog razloga, prošlu godinu sam završio po prvi put u životu opremljen sa dva para cipela. Mojim crnim italijanskim nešpicastim cipelama od brušene kože (za fine poslove) su se pridružile:
I sad počinju problemi odraslog čovjeka. Koje cipele odabrati za odlazak u pozorište? Koje za odlazak na balet? Koje za romantičnu šetnju po plaži? Koje vino ide uz ćevape? Kako voziti Calibru a ne izgledati kao putak? Kako trenirati tegove u teretani Sokolskog doma a ne izgledati kao brutalni siledžija? Milion novih pitanja a odgovori sakriveni bolje nego partizani u šumi…
Ipak, da ostanem na pravom kursu, da mi se noga ne izgubi u brzim cipelama, pomoći će mi spore čarape:
Tako će onaj korak naprijed prije dva koraka nazad biti mnogo ugodniji… jer princip ostaje stari, iako je SRETNA NOVA.
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 