Zamalo na vrh liste!

Nedjelja, jutro prije jutarnjeg programa za ništa skoro pa za nizašta (ni! za! šta!), ma ni kafa ni rakija, dok neki gube vrijeme, ne časim časa: modna kombinacija a la „Naser Keljmendi preispituje seksualnost“ (crna trenerka + brkovi + ljubičasti bicikl) pa lagano na buvljak. Bune se u novčaniku silne pare nepotrošene na kurve u Njemačkoj („nije savjest, neki zvuk se čuje vrlo jasno“) a imam i realnih potreba za određenim potrošnim artiklima.

I pičim po kiši pičim i to – nedostatak blatobrana na biciklu – nemilosrdne kapljice vode > moja leđa; u blizini buvljaka usporim. Nije što sam blizu, nego je tu semafor koji poštujem kao pošten. Tu pješački pređemo neka plavušica i ja, ona mlada onako, taman dovoljno kratke noge da mi se može svidjeti iako je plava. Nakon pješačkog joj malo umakoh pedalanjem, al’ blizu silazim (zbicikla) jer je naredana roba po trotoaru. Dok sam zavezao Ljubičastog vranca za ogradu, eto nje, grabi za mnom. Hm. Nema veze, idem lagano, pregledam šta je izloženo, zagledam lijevo-desno… kad eto nje za mnom. Ide polako. Hm. Nastavljam dalje, nastavio sam, nastavila i ona. Skrećem desno, kad eto nje za mnom. Hm. Pravim se da nije sumnjivo, idem svojim putem… kad eto nje za mnom. Uđoh u „zvanični“ dio pijace, stadoh da osmatram neke cipele za gospodu… kad eto nje za mnom. Tu je već postalo sumnjivo pa brzim manevrom lijevo izbjegoh njeno kretanje desno… pa ne bi nje za mnom.

I tako, kružim, zagledam, razgledam, potrošio marku, kružim… kad eto nje, gleda neke cipele, cjenka se. E, pa, nisam mogao više! Izvadim mastiljavu plavu olovku, liznem je (olovku) pa plavušicu krupnim slovima zapišem na drugo mjesto liste „Žene koje bih ženio“! To je kvalitet, a ne futave hipsterke koje u 11:30 na buvljak dolaze sa mamama i onda kad nađu nešto misle da su našle nešto… poslije češljanja profesionalki.

Seksualno vaspitanje u teretani Sokolskog doma III

Sumorna atmosfera u teretani Sokolskog doma. Tužno odzvanja klang za klangom, čvrsti momci teretane Sokolskog doma su u žalosti. Zastava je na pola koplja, Saletova psovka u pola glasa, jer umro je najjači Jugosloven, prikladnog jugoslovenskog imena, Naser El Sonbati. S obzirom da se Majkl Džekson još ranije preselio na večna lovišta, samo je još Majkl Dudikof ostao kao usamljeni svjetionik na obali pravilnog fizičkog i duhovnog razvoja ličnosti mladih momaka koji treniraju tegove u teretanama Sokolskih domova širom svijeta.

I dok su neki istaknuti članovi skrhani gubitkom, drugi se, opet, sjetno sjećaju sjećanja na velikog Jugoslovena. Bio je jak, uz uzdah kažu, bio je ogroman. Nepravda je bila na takmičenju Mister Olimpija 1997. godine kad je bio drugi iza Dorijana Jejtsa, nezasluženo, samo zbog zastave pod kojom se borio, slažu se svi. Treći opet ističu Naserovu otvorenost i iskrenost. On je o svemu pričao bez tabua, posebno o lošim stranama sporta, ovisnostima i nuspojavama koje donosi prebildanost, što je čest problem za momke iz teretane Sokolskog doma koji počinju otvoreno i iskreno da pričaju o nekim drugim stvarima…

– Ej, ja sam gled’o na internetu, bio onaj lik, bilder, što nije mog’o sam da se obriše poslije…
– Ma znam, i Naser je pričao o njemu, kako se ono zvao?
– Kovač, Emil mislim da je ime… [Greg Kovač je ime, prim. aut.]
– E, taj.
– Kaže, lik sjedi i znoji se, dok ga žena hrani na kašiku, k’o dijete. A on ne može dići ruke…
– Ma da, strašno.
– E, a ja sam čuo da je bio tako jedan, što kad treba da radi ono sa ženskom, ne može ništa. Kažu, on se samo skine i legne, a ona onda na njega, a on dole ništa.
– On samo legne, a ona na njega?
– Da.
– Pa šta tu ne valja? Jel’ to treba nekako drugačije?

Prethodno:
Seksualno vaspitanje u teretani Sokolskog doma II