U okviru svog pisanja odnosno kucanja, pišem razne stvari. Ponešto liči na priču, ponešto liči na kratku priču, ponešto liči na kolumnu, ponešto liči na poemu, ponešto liči na naučni rad… sve u svemu, liči. Nego, tako pišem koješta, ali neke stvari zorno izbjegavam – pisanje molbi. Nekako mi je to odbojno i na globalnom i na lokalnom nivou: ovaj narod kojem pripadam previše moli (a kurči se kad ne treba), a i šta lično ja tu imam koga gdje da molim, kad uglavnom ne molim („neočekivana sila boga ne moli“ i to). Doduše, kad s gađenjem kažem „molba“, to se najviše odnosi na konkurse za posao, kad odem negdje da lično predam prijavu – što obično činim – pa ugledam prijave ostalih kandidata veoma pogrešno naslovljene: „molba“. Šta vi tu koji moj koga molite, nabijem vas na fakultet koji ste završili, kao da ste miševi a ne ljudi… Doduše, možda je to samo semantika, a možda ja imam (još jedan) ozbiljan problem.
Bilo kako bilo, idealna prilika da se zagrizem za jezik je uvijek. Prije nekog vremena sam napisao molbu preduzeću za promet naftnih derivata „Nestro Petrol“…
Poštovani,
ovim putem Vam se obraćam sa malo čudnom ali ne previše zahtjevnom molbom za pomoć.
Moje ime je Bojan Vlajić i nezaposleni sam profesor engleskog jezika iz Banjaluke. Ovom prilikom ne tražim od Vas ni posao, ni besplatno gorivo, već majice. O čemu se radi?
Naime, moj otac, Milan Vlajić nekad je bio fudbalski trener i snalažljiv menadžer. Bavio se treniranjem mlađih kategorija u banjalučkom F.K. „Naprijed“, i u najtežim vremenima je nalazio načine da od sponzora obezbijedi opremu za djecu. Jedna firma koja mu je u tome pomagala je bio i Energopetrol koji je svojevremeno darovao nekoliko kompleta sportske opreme, te i nekolicinu bijelih majica kratkih rukava sa logotipom/reklamom firme. Obzirom da sam spomenuo „najteža vremena“, to se, naravno, odnosi na period od prije dvadesetak godina, ratno vrijeme.
E, sad, ja sam kao „povlašteno lice“ (očigledan nepotizam), sa povlačenjem tih majica iz „zvanične“ sportske upotrebe dobio na korištenje par komada, te sam iste koristio sve donedavno, u različitim prilikama: one koje su bile u boljem stanju su mi bile „majice za grad“,one lošije su bile „majice za teretanu“. Te su mi majice bile jako drage, i postao sam prepoznatljiv po njima. Ipak, sa žalošću mogu konstatovati da je svega jedna ostala čitava danas (i ona, doduše, bez rukava), a većina ih se raspala od upotrebe ili nesretnim slučajem završila u krpama.
S tim u vezi, Energopetrola više nema, ali tu je Nestro. Moja molba se sastoji u donaciji par majica (pet ili deset, ili neki drugi broj), po mogućnosti bijele boje (ili neke druge), sa logotipom/reklamom vaše firme, koje bih ja ponosno nosio u svim prilikama, te na taj način očuvao sjećanje na dobrotu Energopetrola u onim vremenima ali i reklamirao Vašu trenutnu otvorenost, prijemčivost i kvalitet usluge.
Kontakt prilažem na kraju pisma, sve je stvar dogovora.
Hvala na Vašem vremenu, svako dobro!
Nakon nekog vremena sam dobio poziv da navratim do prostorija pravno-formalnog nasljednika firme Energopetrol…
NAREDNIH 10 GODINA - NESTRO
U trenutku fotografisanja, deseta majica je bila na meni. Sad su već neke poklonjene, ali, zadržaću većinu.
I neobično mi drago, brkovi se uvrnuli na krajevima. I zbog majica, a i ne zbog majica. A i zbog majica. Već kujem planove za sljedeću molbu, al’ to tek dogodine…
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 