Hjustone…

I tako, vraćam se iz rekreativne šetnje tužno klackajući ljubičasti bicikl (sa svježe ispoliranim tamno plavim felugama) pored sebe – pukla mi guma – kad ugledah na ulici djevojčicu omalenu u Barseloninom dresu boje breskve i pripadajućim patikama, kako gore-dole ganja fudbalsku loptu, pa je još i, da prostite, titra. Zamalo kao Vjeko onomad, djevojčica pretitra pola ulice…
Ona od 10 godina i 30 kila žive vage titra loptu a ja od 30 godina i 100 kila žive vage preskačem vijaču u teretani odnosno šibam se komadom gume po tricepsu isključivo lijevom (malo sam felšav). Ona to, ja to. A nije prvi april. Mislim, jeste, ali nije. Hm… Hjustone, šta ti misliš, da li mi tu imamo neki problem?

P.S. U narednom nastavku ćemo razmotriti Jarmilin uticaj.

Sladoled za dvojicu

I tako, izlazim iz popularnog maloprodajnog objekta, dan nije tmuran/mamuran, već baš onako pogodan. Proljetno sunce ne prolijeće, već veselo stoji na nebu. Bicikl za kurvanje je prigodno priblizu zavezan i prije no što ga zajašem treba kesu sa čokomlijekom da ubacim u ruksak, što i činim polako. U tom trenutku opazim da ispred objekta sublizu bicikla za kurvanje stoje dva mlada studenta obučena… moderno. Jedan mladi student liže sladoled i u nekom trenutku moje pažnje isti daje drugom mladom studentu koji isti nastavlja lizati. Nije problem što ga je lizao – teška vremena, prijatelju moj – nego što čitavo vrijeme gleda u mene… nestudentski. Nekako se mislim, nije valjda, ne može biti. U blažoj okolici svi pričaju hercegovački, kontam da ne smije biti pedera među njima. Samoubili bi se da skontaju. Mada ovaj gleda, realno… nestudentski. Nakon nekoliko trenutaka pridružuje im se i treći mladi student i odoše polako. Za to vrijeme sam polako odvezao bicikl za kurvanje i privezao ruksak za grudi, pa se sa istim pod rukom klackam polako prema kolovozu… Moj ljubičasti bicikl sa plavim felugama i ja pored obučen u usku nježno plavu trenerku sa suptilnim crnim akcentima, dok na nogama imam crvene patike kupljene onomad za dvaes-i-nešto maraka na školskom popustu… Skontah. Majku mu, ima i do mene.

Zamalo na vrh liste!

Nedjelja, jutro prije jutarnjeg programa za ništa skoro pa za nizašta (ni! za! šta!), ma ni kafa ni rakija, dok neki gube vrijeme, ne časim časa: modna kombinacija a la „Naser Keljmendi preispituje seksualnost“ (crna trenerka + brkovi + ljubičasti bicikl) pa lagano na buvljak. Bune se u novčaniku silne pare nepotrošene na kurve u Njemačkoj („nije savjest, neki zvuk se čuje vrlo jasno“) a imam i realnih potreba za određenim potrošnim artiklima.

I pičim po kiši pičim i to – nedostatak blatobrana na biciklu – nemilosrdne kapljice vode > moja leđa; u blizini buvljaka usporim. Nije što sam blizu, nego je tu semafor koji poštujem kao pošten. Tu pješački pređemo neka plavušica i ja, ona mlada onako, taman dovoljno kratke noge da mi se može svidjeti iako je plava. Nakon pješačkog joj malo umakoh pedalanjem, al’ blizu silazim (zbicikla) jer je naredana roba po trotoaru. Dok sam zavezao Ljubičastog vranca za ogradu, eto nje, grabi za mnom. Hm. Nema veze, idem lagano, pregledam šta je izloženo, zagledam lijevo-desno… kad eto nje za mnom. Ide polako. Hm. Nastavljam dalje, nastavio sam, nastavila i ona. Skrećem desno, kad eto nje za mnom. Hm. Pravim se da nije sumnjivo, idem svojim putem… kad eto nje za mnom. Uđoh u „zvanični“ dio pijace, stadoh da osmatram neke cipele za gospodu… kad eto nje za mnom. Tu je već postalo sumnjivo pa brzim manevrom lijevo izbjegoh njeno kretanje desno… pa ne bi nje za mnom.

I tako, kružim, zagledam, razgledam, potrošio marku, kružim… kad eto nje, gleda neke cipele, cjenka se. E, pa, nisam mogao više! Izvadim mastiljavu plavu olovku, liznem je (olovku) pa plavušicu krupnim slovima zapišem na drugo mjesto liste „Žene koje bih ženio“! To je kvalitet, a ne futave hipsterke koje u 11:30 na buvljak dolaze sa mamama i onda kad nađu nešto misle da su našle nešto… poslije češljanja profesionalki.