Komm, komm, komo!

Upada stari (moj) blago unezvjeren:
– Hajde me nazovi na telefon.
– Mobilni? Sa mobilnog, fiksnog?
– Mobilnog.
Pokušaj se završava neuspješno, izbacuje…
– Nema ništa od ovoga, izbacuje me odmah. Šta ti je sa telefonom?
– Ma ništa… ispao mi telefon u kom (rakijski kom, prim. aut.).
U tom trenutku stara blago skreće pogled sa sveske kojom se bavila i udružujemo se u decentan smijeh.
– Pa da, vi se smijete… Vama je sve smiješno… VAMA JE SVE SMIJEŠNO!
I tako je telefon u komu upao u komu.

Ali! (Na svu sreću svinje nisu k’o Kareli…)

komTelefon je na vrijeme izvađen iz koma a metodom „fight fire with fire“ (nakon što sam rakiju iz njega izbio medicinskim alkoholom) je izvađen iz kome, te sad radi jednako loše kao što je radio prije upadanja u kom. Mobilna industrija na koljenima, Sony Ericsson k700i = Mercedes W123 današnjice.

Rakija – raketno gorivo idiotizma

Najgori posao koji postoji je kupljenje šljiva. Realno. I to ne samo zato što ne pijem, pa me ne dotiče proizvodnja raketnog goriva za poboljšavanje donošenja kvalitetnih odluka. Bez adekvatne pripreme, taj proces se sastoji od saginjanja i ispravljanja te prebiranja trave ili zemljanog područja u potrazi za šljivama. Pri tom, potreban nivo dlakavosti ruku i količina muškosti i destrukcije su ravni nuli. Zato već godinama odbijam da to radim, kao i bilo šta vezano za proizvodnju rakije. No, desi se izuzetak…

Upita stari da li sam slobodan u četvrtak, onaj tamo prošli, da idem na selo raditi sa njim i njegovim sestrićem, mojim opuštenim bratom od tetke. S obzirom da je buraz veoma ugodno društvo, pristajem bez dodatnih pitanja, ukratko obaviješten da će moja uloga biti prvenstveno šoferska…

Ujutro, dolazimo po buraza, a pri tom kupimo i strica Ljubana koji umjesto kafe pije pivo. „Samo ćeš stati na mostu da pokupimo Zoku,“ bivam upućen ubrzo po polasku, a isto ubrzo i činimo. Sva sreća pa je u autu tako bila gužva, inače bi… a nismo dok nismo stigli.

„Da mi popijemo po jednu prije nego što krenemo raditi,“ neko predloži, a kao da je trebao predložiti. A onda posao, branje i kupljenje dunja, efektivno 20 minuta lakog posla i 10 minuta još lakšeg („Eno gore još jedne!“). „A dobro smo ovo odradili, možemo sad popiti…“

U tom trenutku nastaje rečenica: „Mislio sam da će ovo biti posao a ne momačko veče…“

Klackamo se nazad ka Banjaluci, petorica nas i pun gepek dunja. „Šta nam još treba? Imamo sudove za rad, burad, kotao je tamo… a, da šećer kupiti,“ kratki je zaključak. „Još samo da budemo znali napraviti tu rakiju,“ kroz smijeh će Ljuban. „Pa nismo budale da ne znamo!“

Istovarivši dunje, završio sam svoje i stigao kući. „Majstori“ su ostali da klackaju, kad ubrzo zvoni telefon. „E, trebaš nam, teško je nama raditi sa muljačom [mlin za voće, prim. aut.].“ Na žalost, meni nije teško, štaviše, imam određene kvalifikacije u toj branši pa odlazim na lokaciju…

Dunja se pere, siječe (kao priprema za mljevenje) a zatim melje pa u bure. Poželjno je da što manje oksidira tako da se u buretu zalijeva vodom… Samo, kakva voda treba biti?

Uloge: stari (prirodni talenat za neke druge stvari koje još nismo otkrili) i buraz (magistar, radi na Tehnološkom fakultetu, proučavanje procesa proizvodnje hrane)…
– E, ‘aj da sad zalijemo ove dunje, da ne oksidiraju…
– Ne može, mora voda proključati.
– Ma ne mora proključati, dovoljno je da je vrela…
– Mora voda proključati!
– Otkud ti to da mora proključati?
– Pročitaj na internetu!
– Šta imam čitati na internetu, ja sam ovo čitao u knjigama.
– E, pa onda si pročitao da treba proključati.
– Ma ne treba proključati!
– Mora voda da proključa, piše ti lijepo na internetu!
– Ma na internetu pišu samo neke babe! Šta one znaju?!
– A šta ti znaš?!
– Pa ja sam knjige čitao o ovome, u školu sam išao za ovo!
– A jesi ti polagao ispit iz ovoga?!
– E, da znaš, sad pravim ovo sa tobom, al’ da bi’ opet, ne bi’.

Ipak, nastavi se proizvodni proces, oni peru i sjeckaju dunje, a ja okrećem ručku muljače, mrvim dunje, kad Ljuban uputi starom: „Ti si htio nabavljati elektromotor za muljaču, a vidi kako on lijepo radi, a ništa ne troši. Litar i po soka za čitav dan, a nas četvorica dvije litre rakije…“

Sačekali smo da voda proključa pa zalili dunje, tako da je proces već u tom trenutku postao eksperimentalan; kom stoji 21 dan (ili više) pa se onda peče. Ipak, najbolji momenat mi je bilo otkriće da se od 80 kg dunja dobije svega četiri litra rakije. Što manje, to bolje, kad se o rakiji radi…

I onako usput, poslije me drugar pita šta ima, a ja kažem kako sam radio na proizvodnji dunjevače, posebno oduševljen činjenicom da treba puno dunja za malo rakije. „Uuu, dunjevača, jeste, malo se dobije, al’ zato kad popiješ čašicu, sam sebi kreneš govoriti ‘Vi, gospodine’…“