Ako već padaš sa ormana…

Tamo negdje oko mog 32. rođendana, koji dan prije ili poslije, ustanem, obučem se i vratim se kući a ono na stolu pored standardnih mita i korupcije me dočeka…

Inače, standardni mito i korupcija od strane mojih roditelja za obavljanje kućnih prljavih poslova su kovanice od 5 feninga koje skupljam već duže vrijeme bez nekog naročitog razloga ali i za situacije kad nekog želim da unesrećim novcem. (Znate li kakav je osjećaj platiti saobraćajnu kaznu od 40 maraka kovanicama od 5 feninga? Naravno da ne znate. Odličan.)

Međutim, profilaktička sredstva poznata kao prezervativi odnosno kondomi dosad nisu spadali u mito i korupciju; spadali su sredstva za rad ali ih nisam nalazio na radnom stolu. Doduše, stvari obično nisu onakve kakvim se čine na prvi, drugi i treći pogled. Čitanjem između redova, priče postaju komplikovanije a podkontekst nerijetko ima više nivoa…

Naime, kondomima je istekao rok trajanja. Pored njih se nalaze zamalo bezvrijedne kovanice… slutim da je to neka šifra. Poruka…

Kajmak

Kaže meni moja mila mati:
„Ne mo’š, sine, štrudlu večerati!“

Još otkad se čovjek spustio sa drveta i uspravio na dvije noge, on je težio brzoj hrani i lakim ženama. I dok je hrana postajala sve brža, ukusnija i smrtonosnija, žene su postajale sve teže, pri čemu se ne misli nužno na njihovu težinu. Unatoč izraženim trbušnim mišićima, one su postajale sve teže… No, ovo nije priča o tome.

Kad sam bio mali, bio sam samohrana beba. Boreći se golu egzistenciju, tumarao sam po kuhinjama i špajzovima tražeći hranu. Povremeno sam je i nalazio, u vidu pašteta i margarina. U skladu sa opštom obrnutošću aktuelnih revolucija i evolucija, za kajmak sam čuo tek kasnije. Čuo, vidio, probao, zavolio.

Kajmak, mislim na knjišku definiciju istog, a ne na sve one druge, da odmah bude jasno, a kad je to jasno, onda mogu javno izjaviti da volim kajmak. Ne ne znam ni ja kako, ali volim. Neki ako je fin kajmak, nježan, kultivisan, takav da u potpunosti odgovara mojoj ličnosti i senzibilitetu. A ne neki ne znam ni ja kakav.

I tako uspravljen na dvije noge, uputih se u prodavnicu onomad nedavno. Tumarajući po istoj, tražeći hranu, za oko mi zapade ugodan domaći proizvod, Vranički kajmak. Isti hitro sa rashladne vitrine pređe u moju korpu. Domaći proizvod, pakovanje sa prijeratnim dizajnom, moja podrška, poštovanje i konzumacija.

Nakon par dana, gušeći tugu, bol i weltschmertz konzumacijom različite hrane, našao se tu kajmak, a moja majka pored. Ponudih da majka proba kajmak, taj domaći proizvod koji ima moje poštovanje i podršku…
– Neću, hvala. Znaš, sine, ne volim ja baš kajmak…
– Kako molim?! – štrecnuh se načisto.
– Pa, znaš, kad sam ja odrastala, mi smo stalno jeli kajmak. Uzmeš kajmak pa namažeš na pogaču, to je bilo kao užina. Ujutro smo jeli kajmak sa prženim jajima, jeo se kajmak sa paprikama…
– Koliko ti još misliš pričati tu priču? – nekulturno kakav i jest, upade moj otac, kratkorečenični čovjek.
– Neka, bolan. U ovih 30 godina nisam čuo poštenu priču od nje, a ti je tako prekidaš… – replicirah ocu te neverbalno signalizirah majci da nastavi.
– I tako… A uvijek je bilo kajmaka. Mi onda dođemo iz škole, a baba i djed radili u polju čitav dan, ništa se spremalo nije, šta ćemo jesti – kajmak. Kajmak sa kuruzom, kajmak sa suvim mesom…
– Kajmak sa kajmakom…
– Da, i to… – nasmija se majka.
– A čekaj malo, kako to da onda ne voliš pomfrit? [Moje omiljeno jelo pored ćevapa, odvajkada simbol trulog zapada, modernog života po Dejvidu Bouviju i dekadencije u našoj kući – sušta suprotnost kajmaku, op. a.]
– Pa, bilo je i to, samo malo drugačije. Krompir se drugačije sjekao, krupnije, a onda se pržio na kajmaku…
– Pa… Sad u potpunosti razumijem zašto ne voliš pomfrit, ovaj, kajmak… – i nastavih jesti duplo tiše nego dotad.