Zamalo na vrh liste!

Nedjelja, jutro prije jutarnjeg programa za ništa skoro pa za nizašta (ni! za! šta!), ma ni kafa ni rakija, dok neki gube vrijeme, ne časim časa: modna kombinacija a la „Naser Keljmendi preispituje seksualnost“ (crna trenerka + brkovi + ljubičasti bicikl) pa lagano na buvljak. Bune se u novčaniku silne pare nepotrošene na kurve u Njemačkoj („nije savjest, neki zvuk se čuje vrlo jasno“) a imam i realnih potreba za određenim potrošnim artiklima.

I pičim po kiši pičim i to – nedostatak blatobrana na biciklu – nemilosrdne kapljice vode > moja leđa; u blizini buvljaka usporim. Nije što sam blizu, nego je tu semafor koji poštujem kao pošten. Tu pješački pređemo neka plavušica i ja, ona mlada onako, taman dovoljno kratke noge da mi se može svidjeti iako je plava. Nakon pješačkog joj malo umakoh pedalanjem, al’ blizu silazim (zbicikla) jer je naredana roba po trotoaru. Dok sam zavezao Ljubičastog vranca za ogradu, eto nje, grabi za mnom. Hm. Nema veze, idem lagano, pregledam šta je izloženo, zagledam lijevo-desno… kad eto nje za mnom. Ide polako. Hm. Nastavljam dalje, nastavio sam, nastavila i ona. Skrećem desno, kad eto nje za mnom. Hm. Pravim se da nije sumnjivo, idem svojim putem… kad eto nje za mnom. Uđoh u „zvanični“ dio pijace, stadoh da osmatram neke cipele za gospodu… kad eto nje za mnom. Tu je već postalo sumnjivo pa brzim manevrom lijevo izbjegoh njeno kretanje desno… pa ne bi nje za mnom.

I tako, kružim, zagledam, razgledam, potrošio marku, kružim… kad eto nje, gleda neke cipele, cjenka se. E, pa, nisam mogao više! Izvadim mastiljavu plavu olovku, liznem je (olovku) pa plavušicu krupnim slovima zapišem na drugo mjesto liste „Žene koje bih ženio“! To je kvalitet, a ne futave hipsterke koje u 11:30 na buvljak dolaze sa mamama i onda kad nađu nešto misle da su našle nešto… poslije češljanja profesionalki.

Bori se dok ne postaneš bor (za retrovizor)

I tako sam ja onomad bio mlad i student bijeda prljavi hipi i borio se za ideale i ekologiju u Banjaluci protiv zlog precjednika Dokurca i njegove ekipe koja je kroz materijale za projekte za betoniranje jednog, nadasve nevinog, parka htjela da od gladnog naroda ukrade tisuće i tisuće moneta i valuta uglavnom deviznog karaktera.

I sad, iako smo se mi zarez prljavi hipiji zarez borili na razne načine, nismo se baš toliko trudili da postanemo Boro (i nezaobilazni Ramiz), pa i ne čudi što smo izgubili borbu* – grandiozna je snaga zlog precjednika Dokurca – ali je ta borba bila svakako događaj godine prošle u ovom gradu, u ovom entitetu, u ovoj državi.

U tom događaju godine je bio mali dodatni događaj godine gostovanje prljavih hipija u vidu publike na televiziji ružičasta beiha u emisiji posvećenoj prethodno navedenoj borbi. Kad sam saznao da je džaba, lupio sam šakom o astal i rekao „Radnička klasa ne propušta izlet!“ te otišao u Sarajevo malim autobusom.

Televizija ru.beiha je produžena ruka ružičaste televizije koja je za mene još uvijek isto ono što je bila ’94. godine – izvor mnogaja zla (kiča, šunda, užasa, gluposti). Šta više reći sem da sam na televizorskom aparatu namjerno zaobišao memorizaciju tog kanala, do te emisije (a sad je na 49. kanalu od mogućih 48).

…

Kad smo stigli u neobičnu staklastu zgradu, ru.beiha nas je posjela na tribine u dva dijela, gdje smo Rade Šljivić i ja sjeli na dio čist od prljavih hipija pa su nas zvali da sjedimo sa njima a ja sam rekao neću da sjedim sa vama prljavim hipijima nego sa mačkama iz Tuzle. I tako smo sjedili sa studentima iz Tuzle i Sarajeva.

Na tribinama nismo dobili ružičaste šalove već neki lajfstajl magazin i sokiće živih, drečavih boja garantovano bez prirodnih sastojaka pa smo kulturno sjedili i slušali uvažene goste te se tek povremeno nepristojno smijali i pokazivali prstom na jednu gospođu koja je svojim izlaganjima reverzirala protok vremena.

Emisija je tekla, mi smo se pod reflektorima pekli, pa je onda pred kraj emisije publika imala priliku da uzme riječ u usta i pljune je prema homoseksualnom voditelju, gostima emisije i televizijskoj publici od preko petsto tisuća gledalaca (španskih serija, grand šovova i restlovanih kvalitetnih programa).

Mikrofon ru.beiha je kružio publikom te ga je uzeo neki mladić blizu mene koji je imao ideju da kaže neki nepotreban komentar. Stoga sam ja zamolio stamenog Alfa da otme taj mikrofon i dadne ga meni da ja kažem nešto za televizor. Red je bio. Mi se napatili malim autobusom iz Banjaluke a oni pješke iz Buća potoka.

S obzirom da je to ru.beiha, nisam mogao a da ne napravim neku pizdariju. Lažno se predstavim kao Adis iz Tuzle, što je prouzrokovalo opštu zbunjenost tribina i izazvalo smijeh moje omiljene tetke pred njenim plazma televizorom. Rekao sam što sam imao, što je rekao i voditelj na početku emisije, ali ja posvetu adresirah na dva gosta.

Nakon završetka emisije prljavi hipiji me pitaju da li sam ja stvarno iz Tuzle, itd. Objasnim im. Naknadno je to postao mali međunacionalni skandal kad su neki povezali da nisam Adis iz Tuzle već Srbin iz Banjaluke (+ što ko veže kosu u rep, taj je četnik). Zanimljivo je kako me niko od pametnih ljudi nije pitao zašto sam to učinio.

A zašto? Jednostavno, mor’o sam. Nekako da sjebem koncepciju. Doći na ru.beiha i ne sjebati ništa? Promašaj. Mor’o sam, da vidim lica i čujem komentare. Mor’o sam više nego što je Elvir Laković Laka moro moro. Iako kažu da se u životu ništa ne mora, ja (se) moram zajebavati. To je jedina stvar koju sam dosad skontao o životu.

…

Gluvo doba noći, kafe-bar nekakve benzinske pumpe usred crnih planina srednje Bosne. Vozač jednog malog autobusa na pauzi razgovara sa nekim od svojih putnika s kojima dijeli strast prema kafi i cigaretama: „Gled’o sam i ja emisiju. Jeb’o mater, onaj brko u crnoj majici što je na kraju prič’o, ja mislio on doš’o sa nama, a on iz Tuzle!“

* Ruku na srce, projekti iz materijala za projekte za betoniranje teško da će biti realizovani do kraja jer će precjednik Dokurac da ode u kurac sam od sebe…

Nije premijera al’ je repriza!

(klik za uvećanje)

Adis iz Tuzle, neki dan na Pink BiH a sada i na YouTube, YouJizz i ostalim tabovima Vašeg malog multimedijalnog ekrana.

Ako se neko pita zašto?, evo mu zato.