Stara otvara vrata sobe polako…
– Javili su da su upravo završili, sve je prošlo bez problema, probudio se, svjestan je.
Operacija na želucu.
– Hm, dobro.
U priručni internet pretraživač kucam adekvatne pojmove da vidim šta otprilike podrazumijeva nastavak priče. Aha, promjena načina ishrane, moguć gubitak težine, par kontrola… i to je to. Idemo dalje, samo naprijed… jer nema nazad.
Ćelo i ja istog dana pričamo sa dežurnim anesteziologom koji kaže da je stari pri buđenju nakon operacije bio malo dezorijentisan. Uspješno se suzdržavam da kažem da to nije ništa čudno. Kaže dežurni kako će nas pustiti u šok sobu malo kasnije, samo kratko, i da nas mora obući…
– Ako se moramo kamuflirati, ćelo, bolje da ti ideš sam. Ti imaš tu frizuru kao doktor.
Na šta se doktor sa približnom frizurom malo narogušio…
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 
I Tito je ’48. rekao NE! I krenuo napred.
Brz oporavak starom a majci neka je svih 10 prstiju u pomoći.
Опоравак иде као Плави воз!
Zezaš? 😦
Плави воз, ономад, подразумијева се! 🙂
Aaaaaaaaaaaaaa.. pa tako reci 🙂 Jer ovaj današnji stoji u mestu, godinama 😛
Ма који бре данашњи, то се не зна да ли је плаво или није плаво…
Онај прави Плави!