Kada ste se posljednji put stvarno oduševili? Kada ste se posljednji put bezbrižno zanijeli (u negravidnom smislu, naglašeno, usljed povratnog glagola)? Kada ste se posljednji put iskreno posvetili nečemu i zaboravili sve drugo? Kada ste se posljednji put zaljubili do ušiju, nepatvoreno i retardirano?
„Novo vrijeme, drugovi, donosi sa sobom i nove zadatke“, rekoše onomad momci iz grupe Buldožer. Informatičko doba današnjeg trenutka je do konzumerističkog savršenstva dovelo drugi dio parole „hljeba i igara“. Brza hrana je izmišljena… ko zna kad, ali ona prebrza je svoj definitivan oblik dobila u XX vijeku, ne tako davno ali opet dovoljno davno da se integriše kao arhetip unutar kolektivne ljudske svijesti. Sa druge strane je duševna hrana, manje ili više hranjiva, u svim svojim oblicima…
U početku informatičkog doba, bilo je drugačije. Elitizam. ETF-ovci u kariranim košuljama uvučenim u Levi’ske sa Universalkama na nogama i sa teglama od naočala debljine zavisne od godine studija su bili kao članovi kulta, računarskog. Disketa 5,25″ na koju stane nekoliko slika gole ženske međunožja crnog kao screen saver koja se majkumuparsekundi renderuje na monohromatskom ekranu i najbolja igra na svijetu, Strip Poker. A bilo je tu i programiranja i prave informatike, dok mali Boro Toljaga jednom nije na 3,5″ disketi donio hrpu kolor slika gole Jenne Jameson sa izuzetno urednim međunožjem. Te slike su bile skinute s interneta, ilegalno, prosječno jednim klikom. To je bio početak kraja.
(Filmska montaža, ubrzan protok vremena radi skraćivanja dužine teksta…) Kolor. Šareno. Debelo pa lepo. Sve više megaherca i megabajta. Program sat kornjača koji se krekuje i onda na desktopu kornjača pokazuje vrijeme. Društvene mreže. Multimedija. Vijesti. Još šarenije društvene mreže. Brutalnija multimedija. Kraće i napadnije vijesti. Sve troje u kratkim rezovima. Sve troje kratko izrezano i preprženo u ulju. Fejzbuk! Oranice po ostalim internet stranicama koje su ostavili Fejzbuk plugovi. Sve počinje da liči na Fejzbuk. Ne sviđa mi se to.
Industrija zabave, manufaktura kulture, informativne agencije i ostali – novi zadatak: osvojiti bojno polje Internet; ciljna grupa: „prosječan“ korisnik. U međuvremenu je prosjek debelo opao a ETF-ovci su svedeni na ispomoć kad krekovanje programa sata kornjače poremeti registry bazu, tako da se bazično radi sa standardizovanim materijalom koji je oblika čovjeka programiranog za moždanu aktivnost ovce. Šareno. Šarenije. Kratko. Brzo. Efektno. Hamo, Pipa i ostala ekipa i gotova emisija. Sve se servira na blic, sve po želji prosječnog korisnika, izračunato preciznim algoritmima koji anonimno i neintruzivno prate njegovu internet životnu aktivnost. [Da, ali kako da ne, algoritmi zanemaruju vrijeme provedeno na porno stranicama… što i nije tako loše, prim. aut.]
Smjenjuju se slike brzinom svjetlosti, muzički singlovi postaju džinglovi, smiješne mačke se kote na ekranu, Sirija i Libija nikad nisu bile bliže, muškarac dana sve više liči na Belle de Jour (a i na Katrin Denev) a prosječni korisnik stiže samo da pomjera oči i slobodnu ruku toliko da klikne dugmić/gumb/puce na kojem piše „sviđa mi se“ (штоносекаже „лајк“). I sviđa mu se sve to, veoma sviđa. Tri minuta. Pet minuta. Ne, ipak tri. A onda to zaboravlja. I opet od nule. Topla voda, točak, Tesla… i gdje smo?
Mitovi i legende se raspredaju o dužinama. Ciklično se smjenjuju škole mišljenja, propagandna mašinerija nas većinom uvjerava kako dužina nije bitna… a ni trajanje. Ipak, jeste bitno. Jer kad traje… traje. Jer život traje, okus traje. Međutim, prosta matematika ovdje ne vrijedi. Nekoliko tih od tri nisu isti kao jedan od 45. Ni blizu. Jer taj od 45 se ne zaboravlja tako lako. On traje. On ne zaslužuje samo palac gore. Ni palčeve. Ni tapšanje po leđima, dobar si bio. On zaslužuje da se on njemu priča, pripovjeda, napiše knjiga… koju će možda neko pročitati.
Kada ste zadnji put pročitali neku božesačuvaj deblju knjigu bez slika, umjesto nekakvog članka na blogu? Kada ste zadnji put poslušali dugosvirajući muzički album na božesačuvaj ploči, umjesto što ste „kliknuli“ na pjesmu? Kada ste zadnji put pogledali neki božesačuvaj evropski film od tri sata, umjesto video klipa kukuruza? Pamtite li taj osjećaj koji se jednostavno ne može sabiti u „sviđa mi se“, tu masivnu erekciju koja se ne može sakriti, pamtite li ljubav sa velikim LJ u životu sa velikim Ž?
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 
Primetio sam da ćale lajkuje sve živo na fejsbuku, pa kad sam ga pitao za razjašnjenje zašto je, na primer, lajkovao vest o saobraćajnoj nesreći u Aleksincu, objasnio mi je da njemu like ne znači da mu se nešto sviđa, već da tako samo štiklira pročitano… Ali Strip Poker, gde se toga seti 🙂
Jedan deo teksta me posebno impresionirao. Na njega ću da odgovorim:
Ja sam jedan od studenata elektrotehnike (za fakultet nisam imao mnogo živaca, pa sam prešao i završio višu). Kad danas čujem šta ljudi zovu programiranjem (poznavanje Office paketa), lagano se nasmejem.
Svedočio sam kompjuteirma još iz doba bejzika. I drago mi je što sve više ljudi zna da koristi kompjutere. Ne mora svi da znaju da programiraju, ali moralo bi da se zna da se koristi. Makar koliko.
Jedan sam od onih koji klincima deli znanje. Ta vatra ne sme da se gasi, znanje mora da se deli, da se prenosi, a ne da bude privilegija bogatih, ili „nabeđeno viših“. Ovde moram da se dotaknem politike, ali samo da bih rekao drugu ideju: da su, daleko bilo, 45-te došli neki neoliberalni momci, danas bi svetleo Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac. Ostali deo Srbije bi bio u mraku, jer se ne isplati uvoditi struju u neku tamo provinciju, selo „daleko bilo“ (obratiti pažnju nanavodnike). „Šta će nekim tamo provincijalcima struja?Šta će oni s njom da rade?!“ (opet uzeti navodnike u obzir) Da se Dositej i Vuk nisu potrudili da narod opismene, danas bismo imali deset pismenih ljudi. Dakle: tehnika (i internet i kompjuteri) narodu, pismenost narodu. A šta će oni sa tim rade, da li će i kako koristiti, to je stvar izbora. Mogućnost jednakih šansi moramo da pružimo čoveku makar u oblastima tehnike i nauke.
Dakle, napominjem, ovo je komentar na samo jedan deo teksta. Perrtpostavljam da se nećeš ljutiti ako se pojavi još neki moj kometar na druge delove ovog inače jako dobrog teksta.
Немам се шта љутити, све је отворено за коментаре. ЕТФ је ЕТФ, био класа и остао а програмирање је развој и стварање – нешто што тренутно није потребно на нашим просторима, из ових или оних (политичких разлога).
Потпуно насупрот програмирања је пука употреба рачунара која је свакако незаобилазна данас, с тим да је питање колико она НИЈЕ регресивна у коначном збиру.
Ako smem da primetim, zvuci kao da raskidas sa Dzenom.
Џена је „тако трећи средње“.
Prva ljubav zaborava nema.
Сад сам се зацрвенио у образима.
svidja mi se.
nisam samo procitala. 🙂