„Bili smo gospoda kad su nas zvali drugovima i drugaricama…“, sa širokim osmijehom reče, držeći je za ruku, njoj oči zasjaše kao onomad, dok se za trenutak sve oko njih pretoči u požutjelu crno-bijelu sliku, vihor (kojeg nije bilo) prohuja kroz grane kestenja (kojeg nije bilo), tamo u daljini djevojka (koje nije bilo) mahnu rupčićem za brodom (koji nije otplovio, jer ga nije bilo), začu se neka šansona (koja se nije čula), galebovi a ono golubovi itd.
I bez klišeično-aforističnih rečenica, romansirana prošlost je ugodnija od neromansirane prošlosti; ovako začinjena, materijal je za fabriku snova.
Kao dodatna olakšavajuća okolnost toplini prohujalosti, 50 metara dalje, sa druge strane (ograde) se nalazi neromansirana do solidno neromansirana sadašnjost; njih dvojica pregovaraju oko cijene za komad crijeva za veš mašinu, male vrijednosti i mikroskopskih razlika u ponudi i prodajnoj cijeni. Nategnut dogovor pade, a trgovac trljajući kovanicu domaćinski isprati kupca riječima: „Poderi ga brzo, da što prije ponovo dođeš.“
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 
Mile, romansa je relativan pojam, ali si je super ukomponovao u post 🙂
Ма ја сам то мало умлачио, тај први дио, због ауторских права: нисам смио написати јавно да он јако личи на Леонарда (оног плавог, мршавог, шкиљавог), а она на Кејт (ону бујну, бујну, бујну), и како су њихове очи у том тренутку бескраја створиле једну сјајну галаксију…
meni se pri citanju ucinilo da ce se recenica “ sve oko njih pretoči u požutjelu crno-bijelu sliku“ da zavrsi u crno-beli luk. 🙂
Мислиш на хит нумеру са краја ’80-их година прошлог вијека, „(Ши’з гат Д црно-бијели) Лук“?
pa moze i tako :).