Kajmak

Kaže meni moja mila mati:
„Ne mo’š, sine, štrudlu večerati!“

Još otkad se čovjek spustio sa drveta i uspravio na dvije noge, on je težio brzoj hrani i lakim ženama. I dok je hrana postajala sve brža, ukusnija i smrtonosnija, žene su postajale sve teže, pri čemu se ne misli nužno na njihovu težinu. Unatoč izraženim trbušnim mišićima, one su postajale sve teže… No, ovo nije priča o tome.

Kad sam bio mali, bio sam samohrana beba. Boreći se golu egzistenciju, tumarao sam po kuhinjama i špajzovima tražeći hranu. Povremeno sam je i nalazio, u vidu pašteta i margarina. U skladu sa opštom obrnutošću aktuelnih revolucija i evolucija, za kajmak sam čuo tek kasnije. Čuo, vidio, probao, zavolio.

Kajmak, mislim na knjišku definiciju istog, a ne na sve one druge, da odmah bude jasno, a kad je to jasno, onda mogu javno izjaviti da volim kajmak. Ne ne znam ni ja kako, ali volim. Neki ako je fin kajmak, nježan, kultivisan, takav da u potpunosti odgovara mojoj ličnosti i senzibilitetu. A ne neki ne znam ni ja kakav.

I tako uspravljen na dvije noge, uputih se u prodavnicu onomad nedavno. Tumarajući po istoj, tražeći hranu, za oko mi zapade ugodan domaći proizvod, Vranički kajmak. Isti hitro sa rashladne vitrine pređe u moju korpu. Domaći proizvod, pakovanje sa prijeratnim dizajnom, moja podrška, poštovanje i konzumacija.

Nakon par dana, gušeći tugu, bol i weltschmertz konzumacijom različite hrane, našao se tu kajmak, a moja majka pored. Ponudih da majka proba kajmak, taj domaći proizvod koji ima moje poštovanje i podršku…
– Neću, hvala. Znaš, sine, ne volim ja baš kajmak…
– Kako molim?! – štrecnuh se načisto.
– Pa, znaš, kad sam ja odrastala, mi smo stalno jeli kajmak. Uzmeš kajmak pa namažeš na pogaču, to je bilo kao užina. Ujutro smo jeli kajmak sa prženim jajima, jeo se kajmak sa paprikama…
– Koliko ti još misliš pričati tu priču? – nekulturno kakav i jest, upade moj otac, kratkorečenični čovjek.
– Neka, bolan. U ovih 30 godina nisam čuo poštenu priču od nje, a ti je tako prekidaš… – replicirah ocu te neverbalno signalizirah majci da nastavi.
– I tako… A uvijek je bilo kajmaka. Mi onda dođemo iz škole, a baba i djed radili u polju čitav dan, ništa se spremalo nije, šta ćemo jesti – kajmak. Kajmak sa kuruzom, kajmak sa suvim mesom…
– Kajmak sa kajmakom…
– Da, i to… – nasmija se majka.
– A čekaj malo, kako to da onda ne voliš pomfrit? [Moje omiljeno jelo pored ćevapa, odvajkada simbol trulog zapada, modernog života po Dejvidu Bouviju i dekadencije u našoj kući – sušta suprotnost kajmaku, op. a.]
– Pa, bilo je i to, samo malo drugačije. Krompir se drugačije sjekao, krupnije, a onda se pržio na kajmaku…
– Pa… Sad u potpunosti razumijem zašto ne voliš pomfrit, ovaj, kajmak… – i nastavih jesti duplo tiše nego dotad.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s