Kuda nas vodi Berni Eklston?

Nezaposlenost je, kao što znamo, boljka mnogih mladih ljudi danas, pa tako i mene. Vjerujem da jednako boli profesore i pekare, limare i ljekare, i ostale podskupove dijametralno suprotnih zanimanja. Al’ više od nezaposlenosti boli nepravda pri zapošljavanju, i dok željno čekam neke nove odbijenice htjedoh da zabilježim par stvari, nek’ ostane sačuvano…

Tako sam napisao uvod kuknjave o nezaposlenosti tamo negdje prije tri godine. U međuvremenu, nisam umro od tog bola, tako da očigledno ne boli dovoljno. Shodno navedenom, nisam se zaposlio, u međuvremenu. Mada sam radio koješta, u međuvremenu. Mada, očigledno da nemam ekspresivan odnos prema radu, u suprotnom bi bilo problema, u međuvremenu. Nego, evo šta je za magazin „Start“ daleke 1984. godine napisao brko autoritet prof. dr Gospodin Slaven Letica (tekst naslovljen „Zdravstvena cijena ekonomske krize“):

„Kriza je osobito povezana sa smrtnošću i bolešću od kardiovaskularnih bolesti, raka (nekih vrsta), ciroze jetre, traumatizma (trovanja, nasilja), alkoholizma, mnogih neurovegetativnih bolesti.
Oblici povezanosti „krize“ i „bolesti“ razlikuju se s obzirom na dob, spol, obrazovanje, zanimanje, etničko porijeklo i druge osobne karakteristike ljudi. Uz te objektivne osobne karakteristike, djeluju i neki tzv. posredni faktori. Među njima dominiraju dva: (1) odnos čovjeka prema radu i (2) mehanizmi tzv. socijalne podrške (tj. pomoći na koju pojedinac može računati od obitelji, poduzeća, države). Najjednostavnije rečeno, čovjeku koji ima negativan odnos prema radu (takvih je u našoj populaciji prema nekim istraživanjima samo 2-4%) nezaposlenost uglavnom ne ugrožava ni fizičko ni mentalno zdravlje. Ljudima sa tzv. instrumentalnim odnosom prema radu (koji rade zbog materijalnog ili drugog interesa) dobar sistem materijalnoga osiguranja za slučaj nezaposlenosti neutralizira bolest. Međutim, ljudima koji imaju tzv. ekspresivni odnos prema radu (koji rad doživljavaju kao životnu potrebu), nezaposlenost u svakom slučaju ugrožava zdravlje, posebno duševno (u našoj populaciji takvih je, vjerovali ili ne, više od 50%).“

Dakle, da znate ako vas nešto guši u duši, da ne mora biti zbog nesretne ljubavi (kao što je u mom slučaju), već da može biti i zbog nezaposlenosti.

E, sad, s obzirom da sam prosvjetni radnik, logično je da konkurišem u prosvjeti, godinama, bezuspješno, uporno, u međuvremenu. Međutim, tamo neki, uglavnom poluanonimni likovi koji su se zaposlili „bez štele“ tu i tamo poruče kako treba da tražim posao „kod privatnika“. Sa jedne strane to ima smisla i temelja, jer su danas plate u prosvjeti (i generalno budžetske plate) nerealne, a rad kod privatnika – težački, crnački – bi naučio čovjeka (možda i mene) o pravoj vrijednosti novca. Sa druge strane, „ja sam profesor!“ i nisam baš ni sisao vesla da radim koješta i sebi život gadim. A nisu ni privatnici što su nekad bili, neki su postali baš gadljivi, a o tome ću vam pričati danas…

U posljednjih par godina porodičnog druženja, stari, buraz i ja smo skupili nešto preko 10 godina staža na evidenciji Zavoda za zapošljavanje RS (u daljem tekstu ZZZ), ustanove koja… nas nije zaposlila. Sve se mijenja, samo biro ostaje. Lažem. Stari nas je izdao i otišao u penziju, ostali smo buraz i ja u/na evidenciji. Za sve/svo/svja to vrijeme, ja čak nisam nikako ovjerio ni zdravstvenu knjižicu, al’ eto, taj osjećaj sigurnosti je sveprisutan. U tih zajedničkih preko 10 godina, nijedan od nas nije bio dobio poziv sa biroa u vezi zaposlenja, a eto, imamo mi i preko 10 godina visokih škola… Sve do jednom.

Onomad objavim neki tekst onako javno, o nezaposlenosti i njenim uzrocima i posljedicama, napišem kako ne valja ovo, ne valja ono, psujem, pljujem, baš onako emotivno. Valja malo emotivno. Valja opsovati. Nije što je u duhu našeg naroda, nego… Pa jebem li vam majku, gdje je moj posao, gdje je moj dinar, gdje je moja porodica, gdje je moj život. Realno. I još napišem da su ti kojima jebem majku loši ljudi. Realno. I meni nakon toga, moram priznati, malo lakše. Realno. Rekao sam kako jeste, a to što ostali ćute i trpe, njima na čast. Realno.

Sutradan, poštar na vrata pemziju da donese, a ono dvije koverte lično za mene. Šalje meni Ombudsman za ljudska prava BiH (a oni uglavnom ne bi) neku odluku sa četiri mjeseca zakašnjenja, pošto sam njih uvrijedio telefonski prije četiri mjeseca, uvrijedio im ljudska prava. Al’ eto. Ombudsman je konstatovao ono što sam im rekao prije dva puta po četiri mjeseca. Hvala im. Nego, druga koverta, plava, mala, nije poziv za rezervu. Štaviše. Piše Zavod za zapošljavanje RS, poziv (na razgovor za posao). Što bi naš narod rekao, daj nemoj me jebat’. Naravno, odmah su tu krenule i kojekakve teorije zavjere među prisutnima, kako je moje javno medijsko izražavanje negodovanja razlog da me zaposle i ućutkaju, pa ovo, pa ono. Iako generalno vjerujem u teorije zavjere, ova mi nije djelovala uvjerljivo tako da sam stvar kategorisao u „biće šta bude“ ladicu. Poziv je za tamo neko jutro naredno, pod prijetnjom brisanja sa evidencije u slučaju neodazivanja. Jednom sam već bio obrisan tako da sam bio svjestan horora te par dana unaprijed navio sat…

U zgradi ZZZ, rano jutro a niko zzz. Svi rade nešto, bogtejebo. Na mjestu gdje treba da čekam je par kolega, mladi momci, zdravi, visoki i lijepi. Ljubazna gospođa iz kancelarije je rekla da sačekamo ispred, sa’će poslodavac. Dok čekamo istog, razmjenjujemo utiske i nevjericu o primitku poziva na razgovor od ZZZ. Neki čak kažu da su nekad prije primali pozive, što je nešto u šta je meni bilo teško povjerovati. Bilo kako bilo, gdje su mladi, tu je i šala, a iako prosječno 30-godišnjaci, mi smo bili mladi naspram poslodavca koji se pojavio. Kožna jakna, kožna mala torba, kožne cipele, kožasta koža, frizura fazon, tamo oko 50 godina, star ali mladolik, poprilično liči na onog momka što vozi one formule a što je oženio onu Slavicu iz drugog sela do mog, pa se ona razvela od njega i uzela mu hrpu para, nadasve aerodinamičan poslodavac. Saznašmo da je on to kad je izašao iz kancelarije sa ljubaznom gospođom koja nam reče da idemo dole. Jedan sprat dole siđošmo. Drugi sprat dole siđošmo. Kuda nas to vodi Berni Eklston?

Smjestišmo se nas 7 + 1 + 1 u prostoriju za obuku nezaposlenih za traženje posla. Tu je tabla ispisana instrukcijama, tu su brošure, tu je moja nevjerica i podsmijeh. A ovi ozbiljno obučavaju nezaposlene. Krajnje ozbiljno. Al’ dobro. Ljubazna gospođa nam ukratko predstavi poslodavca, privatnik, firma uvoz nekih cijevi i kvaka, potreban prevodilac, te mu dade riječ. Berni Eklston istupi:
„Dakle, kao što ste već obaviješteni, eto, ja sam taj i taj, imam firmu za to i to, potreban mi je prevodilac za engleski jezik, vi ste ovdje uglavnom ‘englezi’? Ima li možda neko ko zna italijanski? Pošto ja radim najviše sa Italijanima, pa bi bilo dobro da se zna i italijanski. Prevođenje je simultano, putuje se često, idete sa mnom, nekad se zna ostati i po par dana, nekad je to u hotelu, nekad neki drugi smještaj, radi se…“
[Na to Berni biva prekinut potpitanjem o simultanosti simultanog prevođenja, s obzirom da je to najzahtjevniji oblik prevođenja.]
„Da, simultano prevođenje, ja kako govorim, vi treba da prevodite, istim tonom. Ako ja opsujem, i vi psujete! Ja najviše radim sa Italijanima, a to su glupani, i nema šanse da ja njima dam iznad sebe, mi Srbi smo od njih pametniji. Znači, kako ja govorim morate da me pratite…“
[Oduševljenje i žamor prisutnih.]
„Naravno, od prevodioca očekujem i da radi druge poslove. Kad nema ništa da se prevodi, da radi u kancelariji, valja tu znati napisati poneku fakturu, na računaru malo, kad dođe novi sistem i tako, jer ponekad se desi da se nigdje ne ide po par mjeseci, nema nikakvog prevoda i tako… E, sad, nije to ni samo to, ima tu i fizike: npr. stigne roba naveče, stajala na carini, a to se plaća, pa onda treba istovariti, a kupac čeka, gubi se vrijeme… Zato sam i tražio samo muškarce, jer, eto, ima tu i fizike.“
[Tada prisutni mladići, iako mladi, zdravi, visoki i lijepi, vjerovatno i jaki, začuđeni novom definicijom fizike, pitaju Bernija Eklstona o radnim danima.]
„A, da. Vidite, mi smo imali podružnice u Bihaću i Tuzli, i ovdje u Banjaluci, pa je još bilo tu, ali sad više ne radi, pa onda smo mislili nakon nekog vremena da vratimo da svaka druga subota bude neradna. Zasad ne, a radi se od 8 do 16, odnosno, od 7:30 pa do 16:30, jer uvijek treba ostati malo duže, dok se nešto sredi i tako… Znalo se nekad desiti da ostanemo do 10 naveče, na primjer, stigla roba, a sekretarica na odmoru, ali kupac ne smije čekati, roba se istovara, knjiži, sprema…“
[Oduševljenje i žamor prisutnih u poprilično negativnom predznaku.]
„Eto, to vam je to, ukratko, pa ako ima neko da mu ne odgovara, može odmah da se javi, a ostali sutra da dođu na razgovor kod mene u firmu da se detaljnije upoznaju i tako… A, da, plata vam je 500 maraka, ali ste prijavljeni, staž, zdravstveno, sve.“

Tu se javio jedan stariji kolega koji je učesnik rata i kojem iz objektivnih razloga ne odgovara „fizička“ komponenta, te još neki kojima ne odgovara iz subjektivnih razloga. Ljubazna gospođa iz ZZZ, na pitanje zašto nas je ovako malo, reče kako je poslala još neke pozive, ali su se vratili. Mi napisali Ljubo, a on se zove Lujo. Poštar odnio na vrata, ali on nije smio da primi, nije bio siguran da je to za njega. A stvarno se zove Lujo…

Zadovoljan postignutim, tog sam se dana vratio kući. Ušao sam u drugi krug takmičenja, te se pripremao za isti. Sjedište firme se nalazi na drugom kraju grada te će to, ako ništa, biti ugodna vožnja biciklom. Nisam znao da me sutradan čeka najkraći razgovor za posao u istoriji posla…

Parkiram bicikl pred firmu, predostrožno ga vežem lancem za ogradu, tu je jedan kolega. Nas trojica smo tu danas. Kaže da se drugi nalazi unutra na razgovoru, a ja sam suštinski malo zakasnio na zvanični početak usljed ležernog okretanja pedala. Nije neka šteta, sa kolegom razgovaram o koječemu dok razgovor traje dobrih desetak minuta, a možda i više. Kolega ulazi, kolega izlazi, ja ostajem. Isti princip, isto trajanje, razmjena iskustava i koješta. Kolega izlazi, ja ulazim. Za stolom blizu ulaza je Berni Eklston sa još nekim mladićem, prethodno zaposlenim. Pozdravljam se i sjedam na stolicu. Bez ikakvog uvijanja, Berni počinje:
„Ti si juče bio, čuo si sve, ima li nešto da ti nije jasno?“
Bez uvijanja mu odgovaram:
„Sve mi je apsolutno jasno, vi ste privatnik koji traži čovjeka kojeg će izrabljivati.“
Bez uvijanja je Berni Eklston iznenađen direktnošću odgovora, ali se brzo snalazi:
„Odlično, odlično, vidim sve ti je jasno. E, sad, da li ja imam takvog čovjeka ovdje pred sobom?“
„Za 500 maraka ne, za 850 možda.“
Za nijansu manje iznenađen direktnošću odgovora, Berni Eklston poentira:
„Ovaj razgovor je završen.“
Pružam ruku i izlazim sa osmijehom. Kraće od minut, ali sa 0% praznog hoda. To je efikasno, a ja volim efikasno…

I, najzanimljivije od svega jeste kako ljudi reaguju kad im ispričam ovu priču: svi redom psuju majku Berniju Eklstonu, a za mene je to totalno pogrešno. Berni, iako mi se lično ne sviđa – što je bio i razlog mog ponašanja na razgovoru, privatnik je koji radi posao, a to nije lako danas. Berni je jedna mala ajkula, ili možda neka riječna riba grabljivica, koja se održava u vodi i pored velikih ajkula, kitova i morževa, likova koji su u odličnim odnosima sa lokalnim/državnim vlastima pa na taj način dobijaju i obavljaju poslove, a sami od sebe su totalno nesposobni za bilo kakav ekonomski samoodrživ posao. Tako da, sa te strane, svaka čast Berniju. Ono što je ovdje problem jesu uslovi koji su njemu nametnuti pa on bez imalo skrupula može da nudi takav posao (ta količina rada za te pare), odnosno, direktna aplikacija tih uslova jeste što ima ljudi koji, silom prilika, prihvataju takve poslove. Ja taj posao nisam morao a ni htio prihvatiti, ali je neko prihvatio i prihvatiće, bilo to na mjesec dana ili godinu… Sa druge strane, ja sam igrom slučaja za dvije sedmice rada u zgradi Vlade RS (kao strani plaćenik, bitno napomenuti) zaradio koliko bih za nekoliko mjeseci rada kod Bernija, ali to je već neka druga priča…

Advertisements

16 thoughts on “Kuda nas vodi Berni Eklston?

  1. Bojane, odlično si dočarao atmosferu a samim tim i ispričao priču.
    Znam, i poznato mi je sve to o čemu pišeš.
    Na kraju, svako treba da zna „svoju cenu“ i da snosi odgovornost za odluku.
    Ti si toga potpuno svestan, i to mi se sviđa, kao tvoja odluka, ali i odluka poslodavca.
    Pozdrav!
    Želim ti puno uspeha u svemu.

    • Хвала.

      Изостављене су двије ситнице, зарад простора за размишљање, а није згорег што се тиче дужине текста – и овако је испао предуг.

      Слажем се са коментаром, идеја је да се не продајемо за ситне паре, ако се већ продајемо – не пристати на прву понуду (а ни на другу, нити било коју која није пристојна и поштена).

  2. e dakle vremena se ne menjaju. Dve paralele, na pocetku ovog haosa kad si ti imao nekih, sta znam pet godina,, posle posla kao “ placeni strani izdajnik“ za stranu firmu sa platom od dve hiljade maraka (tadasnjeih), koje “ domaci izdajnici“ nisu htreli da isplate ni po Jezdinom ni Dafininom kursu, nego po kursu banke ( racunaj na n-ti stepen manje) konkurisem u sledecu firmu. Psiho i ostali testovi, ok, pitanje “ koliku platu predstavljate“ „pa imala sam dve hiljade maraka, ne znam “ ( vreme kad su plate bile 5 maraka ako uspes da promenis do podne.) Covek se nasmejao i pitao me je da li znam kolike su plate kod nas. rekoh,“ znam , ima i u toalet papiru, ali marka je marka sa svojom vrednoscu samo par stotina kilometara odavde“. Posle sest meseci su me pozvali na zamenu osobe koja je primljena , na dve nedelje za dvesta maraka i to me je zvao vlasnik “ Znate kako sam Vas se setio i reko da nadju broj telefona?“ “ Ne.“ “ Nadji onu sto mi je trazila dve hiljade i imala iste patike kao moja cerka“.
    Druga paralela, ne radi se o novim domasajima fizike kao nauke, ali tu negde.. Sledeci konkurs, telegram, razgovor, privatna firma, kabinet, buldog i pitanje “ Ide se na poslovna u putovanja u Nemacku, po nekoliko dana“ “ Nije problem, cesto sam putovala tako“ “ Jel ste udati .“ “ Jesam“ “ Sta Vam je muz“ “ Zasto?“ “ Pa jel nije problem?“ “ Pa rekoph, nije“ “ Dobro, obavesticemo Vas.“ Drugi telegram, uzi krug, ja i jos jedna plavusa. “ Ide se na poslovna putovanja“ “ Znam, nije problem“ “ Udati, bese“ “ jeste“ “ Nije problem zbog muza?“ “ Nije ali zavisi ko sta podrazumeva pod poslovnim putovanjem“ . Tek tad cuh zveket necaga o casu, naravno zlatna kajla oko ruke. Tako da sve ima svoje fizikalije i ja ostah bez posla.
    A neko je i taj posao prihvatio, isto koleginica neka, sta ce.

    • Па, неке колегинице воле своје мужеве више него друге, а мени се сад наметнуло питање, шта то воли Берни Еклстон?!

  3. Jedini posao kome ne bih dao šansu je onaj na kome se traži fizička snaga koju, da se ne lažemo, nemam. Radio sam jedan u kome na početku nisam videosebe, ali sam pozvan, ukazano mi poverenje, pa rekoh sebi ajde, pa dok bude moglo. Ko zna možda i uspe. A niej uspelo.

    Nekorektan odnos, nekorektne uslove poslodavaca nisam sretao. Jedino bahatost nadređenih, što sam kompenzovao bezgraničnom ljubavlju prema onome što radim. Ovo, naravno, ne znači da ne razumem sve što si napisao; ostao sam ispred vrata vrlih bezobraznika, viđali su me beskrajan broj puta na listi zainteresovanih za posao; i tu bih njihovu nekorektnost kompenzovao ljubavlju prema poslu na koji sam konkurisao.

    Borba poslodavac-zaposlenik je jedina bitka u kojoj je brojnost otežavajuća okolnost: što je nas više, to je njima lakše da se bahate, jer mogu da biraju.

    • Немам ништа против физичких послова, јер су они, ипак, лакши од умних. Али, ако је и једно и друго, онда мора бити плаћено дупло.

      А послодавци, немам српски комплекс „газде“, тако да са ових мало са којима сам радио нисам имао проблема, бар не колико су они имали са мном.
      🙂

      • Prihvatam svaku vrstu nadređenosti do vređanja inteligencije.
        Kada bi mi konstitucija dozvoljavala, za mene po pitanju posla ne bi bilo nikakvih problema, jer se posla ne libim; fizičkog posla na sve strane. E, ali tog dana, Nešto je htelo da se poigra…

      • Зато треба да, под стручним надзором, тренираш тегове у теретани Соколског дома!

  4. Slatko sam se noćas smejala ovom postu, mada realnost nije ni satka ni smešna.
    Ne znam kakva je situacija u Bosni sa reformom obrazovanja, ali, u Srbiji, rad profesora sve više liči na rad zaposlenih kod Eklstona.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s