„U moje vrijeme…“ tamo prije, jebotebog, zamalo 20 godina, stvari su bile drugačije. U školu se išlo da bi se naučilo nešto. Posebno u onu osnovnu. Dalje, kako kome. I sad, da li je bilo bolje (za vrijeme druga Tita) moje djetinjstvo ili ovo sad, bespredmetno je raspravljati, ali, suština razlike se odražava u činjenici da sam ja u osnovnoj školi imao predmet Domaćinstvo, a ovi sad, umjesto tog istog, imaju Demokratiju. Zluradi bi rekli, isto je to, dva predmeta na D, oba beskorisna, al’ sjetiće se toga kad im više ne bude imao ko smotati pitu.
Nego, onomad je i Tehničko vaspitanje bilo znatno drugačije. Danas na nastavi Tehničkog vaspitanja maltene ne prijeti nikakva opasnost od povrede alatom, a nekad: srp, čekić, škrip, pila, šperploča, utičnica… bio je to Rambo 3 izazov u školskom kabinetu. Ipak, da spriječe krv i suze tu su bili prisutni izuzetno obučeni i školovani nastavnici, svaki od njih poseban, da ne kažem specijalan. I dok ću Seniju H. upamtiti po tome što me je za svog mandata vječito zvala Vlajniču, gdje to nije bilo moje prezime, ona nije tema ove emisije.
Paralelno sa Senijom, tamo nekad malo poslije smo dobili drugog nastavnika, kojeg se sjetim svaki put kad (na internetu) pročitam riječ awesome. Riječ je to iz engleskog jezika, pridjev, u knjiškom značenju strašan, užasan, ali koju mladi ljudi koriste u obrnutom smislu, da kažu kako je nešto jako dobro (kao što je onomad Majkl Džekson učinio sa pridjevom bad). Ta ista riječ se izgovara približno osom (срп. осом), približno kao što je to naš nastavnik tehničkog izgovarao… broj 8 (срп. осам). Goran je ime čovjeku, koliko se sjećam, stariji je bio malo onako, malo onako je došao sa strane – nije bio iz Banjaluke već negdje malo dalje od Banje Luke, ‘aj znaj. S tim u vezi, izgovor mu je malo bio kriv, a Klara Šuman te parabole izgovora bila je upravo u slučaju broja 8 (Hej, šoferu, kondukteru…).
Da li baš zbog numere Atomskog skloništa, ili ko zna čega drugog, ali to njegovo osom je nama djeci (što smo čučali ispod jorgana) bilo, u današnjem žargonu, vrh, ekstra. Svaku priliku smo koristili da ga navedemo da kaže osom. Na žalost, mjesečno 8. dođe samo jednom, u 8 smo dolazili u školu, nije nas bilo 8 u grupi (nego više), tako da smo morali smišljati alternativne metode navođenja. Jednom se desilo da smo, u iščekivanju nastavnika kojeg su i njegove kolege prozvali osom, kompletnu tablu (i okolni region zida) išarali sljedećim sadržajem: 8 8 8 8 888 88 88 8 888 8 88 8 88 88 8 8 (zamalo pa 666). Nakon prigodno smještene „zamke“, smjestili se u klupe i čekamo nastavnika. Isti ulazi. Osmatra. Zbunjeno konstatuje: „Šta ste vi ovo čitavu tablu ispisali sa osom?“ Na to kreće kanonada smijeha gdje su se neki morali pridržati za škripove da se ne bi srušili sa stolica, jedan onako pošten dječiji smijeh kao refleksna kontrateži školovanju koje je tuga, a nastavnik će na to, onako više za sebe: „Ma šta je toliko smiješno sa tim osom…“
Ni dan-danas ne znam šta je toliko smiješno bilo… al’ me smijeh uhvati kad god se sjetim. Za nas je osom bilo awesome.
Gurao sam i šire stvari u uže stvari. 
Vidis, dok sam ja stigla do petog razreda, ukinuse domacinstvo meni ispred nosa, ali sam tehnicko imala…pa sad sta bi bilo bolje, nije lose ni tako, mada ‘vatala sam krivine (smatrala sam da je to predmet za decake) 🙂
Знаш ли мотати питу?
O da 🙂
А играти фудбал?
Ne, to je za decake 🙂
Онда је, колико видим, све испало како треба.
А колаче знаш ли правити?
Ma snadjem se oko svega vezanog za spremanje, kuvanje i kuhinju 😉
Управо сам доживио дубоко емотиван тренутак, а крива си ти, ти, ти.
Drago mi je da sam kriva 🙂
haha prvi pasus objasnjava, pogotovo zadnja recenica! 🙂
Пита је пита, небитно ко пита.
Pročitam naslov, pa onda prve redove; shvatam da ćeš da pričaš o nečemu kad smo bili mlad(j)i, dakle iz „one zemlje“. I samo mi proleti kroz glavu da je značenje nalova da je za sreću trebalo biti šest republika + dve pokrajine, što će reći da je nekad za sreću bilo dovoljno samo biti stanovnik one zemlje – da je ona samom sobom bila sreća. E onda, naravno, sledi tvoja priča koja sa mojom pretpsotavkom nema nikakve veze. 🙂
A umeju klinci da budu jako surovi; neke od anegdota prosto bole.
Znaš kako je: kad porediim detinjstvo današnje dece i nas, mogu samo da kažem da sam srećan ako današnja deca osećaju da im je lepo. ako osećaju sreću u vremenu koje žive, ne moramo da ih gnjavimo kako je to bilo „pre rata“, jer točak vremena neće unazad.
Занимљиво.
Мени је било хиљаду неких других асоцијација, прије свега музичких (споменута „Дјевојка број 8“, „Звиждук у 8“, „Осми дан“), и иних (Осма офанзива, Осам секретара СКОЈ-а, Осми март), а онда ми се учинило да је најбоље да у наслов ставим број, да може „и овако и онако“.
Свако вуче на оно што му је најближе, а опет, свака „наша“ прича о прошлом времену (моје мање јер сам млађи, ал’ сам ипак посљедња генерација Титових пионира) вуче на бившу државу односно макар неки сегмент функционисања и постојања исте.
А то за данашњу дјецу сам прокоментарисао у тексту „Фејзбук и дјетињство“, окачићу га сутра овдје…