Nikad nisam volio da udaram loptu glavom

Onomad smo ti mi, nismo odavno, a valjalo bi, krenuli na neko lokal-planinarenje šetanje, trojica nas u NPD „Nizbrdo“ stilu. Da prekratimo vrijeme hodanja po maltene ravnom gdje govorni aparat nije opterećen proklinjanjem uzbrdice, argumentovano polemišemo o stvarima raznim iz domena života i ezoterije. Riječ uzme duhovni i nemoralni vođa:
– I, zove mene ovaj jaran, kaže evo mene u „Pivnici“, neki je rokenrol pa se tako spremi… I ja se obučem u tom fazonu, koša, vijetnamka, čizme, odem tamo kad ono ništa nešto bezveze i mi završimo u „Kruni“ na ____ (pjevač narodne muzike kojeg nećemo reklamirati ovom prilikom, prim. aut.). E, tu ti se zadesi jedna riba, mislim da je znaš [potpisnik redova: tkoja?], ona je tamo negdje tvoja komšinica, zove se CENZURA, plava, onako nije nešto. [potpisnik redova: čekaj, preziva se CENZURA?] Da, mislim da je to… ma znaš je sigurno. [potpisnik redova: a, mislim da to jeste ta, imao sam hiljadu puta priliku da je upoznam a nikad nisam htio…] Ma da, bezveze totalno riba, jedna od onih… ma, futa raspala…
Na to slijedi lagani smijeh prisutnih, a zatim duhovni i nemoralni vođa neometen i neopterećen nastavlja:
– I, tu sam ja nešto sa njom, ono, ljubimo ti se mi…
Сикирица кома, потписник редова патос a Слободан телекинетички негодује.